ПЉЕВАЉСКЕ  УЛИЦЕ, СОКАЦИ, МАХАЛЕ…  (3)

0
922

Из прошлости Пљеваља

ПЉЕВАЉСКЕ  УЛИЦЕ, СОКАЦИ, МАХАЛЕ…  (3)

Пише: Војкан Т. Бојовић

РАСКРСНИЦА

Мало  је  градова код  нас а и, како се то сада  каже, у окружењу, који имају  једно  такво  раскршће,  као  што  је  пљеваљска  Раскрсница. Праве  је  шест  улица по данашњим  називима:

  1. Првог Децембра, имала је  званични  назив  до 1945. Карађорђева;
  2. Вука Караџића;
  3. Авалска;
  4. Мирка Пејатовића;
  5. Танасија Пејатовића;
  6. Тршова, прије тога Принца Павла.

Народски то су били:

  1. Грујичића сокак;
  2. Школски или Гиманзијски сокак (раније прије 1945. имао  званични  назив Вука Караџића);
  3. Голубиња (задржала име Авалска);
  4. Џеваир, негдје Џевајир, била је пуковника  Анђелковића, команданта  Јаворске  бригаде  која  је    ослободила  Пљевља;
  5. Шећеровића сокак (био до Анетине  ћуприје, а одатле до Вароши Бајића  сокак), није  мјењала  званично  име од  Танасија  Пејатовића;
  6. Тршова улица била је Принца Ђорђа до 1945.

На овом  простору је углавном  насељен православни српски  живаљ. Ваљда  и  због тога, први  православни  храм  у  граду Пљевљима подигнут  је  на  Раскрсници, на  земљи коју је  манастир Св. Тројица, уз сагласност Пећке  конзисторије, уступио Одбору за градњу цркве Св. Петке, баш као  што  је  то  урадио и Пљеваљској општини 1935. за  градњу Основне  школе,  данас зграда Гимназије.

Раскрсница  је  као  и сва  раскршћа била  увијек  мјесто окупљања по  разним догађајима и празницима, договореним и случајним сусретима, који  су  понекад одређивали читав животни пут…

На жалост, ова изузетно атрактивна градска локација није архитектонски ни  саобраћајно уређена или је то остављено за нека каснија времена.

Црква Св. Петке

Добровољним  прилозима православног  народа и  великим  трудом архијерејског намјесника прота Сава Т. Вукојичића и  Црквеног  одбора, подигнут  је 1927.  на пљеваљској Раскрсници први православни храм у граду  Пљевљима.

Одбор  за  изградњу храма  Св.  Петке у Пљевљима, прилком  освећења храма 27.10. 1927. године.

Од пљеваљске Раскрснице, преко Албанске голготе, Плаве гробнице и Солунског фронта до српске хероине

Даринка  Мирковић Боровић (1896 – 1979)  нашла се 27.10.1912. у колу на  Раскрсници  са  ослободиоцима  Пљеваља и  радосним  народом и то баш до младог поручника  српске  војске Станојла  Сташе  Миловановића, који  није  одолио љепоти  младе  Пљевљанке. Послије  неколико мјесеци  долази  поново у Пљевља са  вјереничким  прстеном, а убрзо љета 1914 и  вјенчање… Кратко је  трајала брачна  срећа. Године  1914. почиње Велики рат. Сташа  одлази  са  својом  јединицом и  гине  у  првим  биткама  на  Мачковом  камену 20.септембра… Даринка  иде  у  болничарке, прелази Албанску  голготу,  крфску  Плаву  гробницу… Носилац албанске  споменице, више  ордена  за  храброст  и  пожртвовање…

Текст о Даринки Мирковић  Боровић, објављен у књизи „Пљевља и Пљевљаци у Београду“ (В. Бојовић – С. Страчевић, Агна, Бгд.1995. и  „ПВ новине“ 30.6.1995.  В. Бојовић), писан  је као  и  овај, на  основу  докумената Архива  Југославије, породичне  документације Николе и Миле Мирковић Кокић и Драгане Боровић Ивковић, Даринкине  унуке. Хвала  им…

Паљење бадњака  више од  једног  вијека је  било на  Раскрсници. Од  1945. власти  су  дозволиле  да  се  то   ради   само у  црквеној  порти Св. Петке, коју  су  иначе  1967 године, изградњом  анекса  Гимназије,   свеле  на мање кућно двориште. Од 2002. године обиљежавање  овог  највећег хришћанског  празника враћено  је  на  централни  дио  Раскрнице, тако да  му  може  присуствовти више  стотина  вјерника.

Године 2002. урађена  је  реконструкција  црквеног  звоника и  враћено првобитно  осмоперно  кубе, које  је порушено у  прводецембарским  борбама 1941. До  тада, звоник  који  је  оправио  италијански  окупатор  био је  у  облику  четворостране  пирамиде више  од  шест  деценија.

Као  и  све  улице, сокаци  и  махале,  и  Раскрсница  је  имала  свој  фудбалски  тим, који  се  могао  звати  и  „Непобједиви“, јер  ни Варош, ни Брдо, ни  Требовина, ни Борак ни…  ријетко  их је  могао  побиједити.

Остала су  само сјећања и  фотографије. С лијева Миодраг Миде  Стаменић, Јован Јоја К. Дамјановић, Ненад Нешо М. Србљановић, Слободан Слобо Р. Божовић, Вукашин Вуко М. Безаревић, Радивоје Љеро  Марковић и Синиша Микица С. Вукојичић. Чуче: Миљко Б. Ненадић, Милоје Р. Радовић и Мишо Ик. Лацмановић.

Последњи састав  под  именом  „Раскрсницазавршио  је  ову  страницу  фудбалске  игре 1977. освајањем првог  мјеста, а  од  „легенди“ из  најбољег  састава само је  играо  Јоја  К. Дамјановић: стоје  Новак Ноца К. Дамјановић, Драган Р. Остојић, Војкан Т. Бојовић и  Слободан С. Шаулић. чуче Јоја К. Дамјановић,  Јосиф Јоја Б. Чепић и Недим Делић.

А 27. октобра 1912, на  Петковдан, на  Раскрсници су  се  упознали  још једна  млада  и  лијепа  Пљевљанка, Софија Сока Ђ. Шећеровић, тада  студенткиња  Института на Цетињу, који  је  основала  руска  царица, и    млади  официр  Српске  војске Иван М. Таназевић (1878 – 1956) касније генерал.

Црква  Св. Петке  и  Раскрсница, 2019 – 2020, мјесто  окупљања  протестних  литија  и  молебана, против  усвајања  тзв. Закона о слободи вјероисповијести.

Београд, 7. август 2020.

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here