ПЉЕВАЉСКА ФУДБАЛСКА 1947!

0
431

ПЉЕВАЉСКА ФУДБАЛСКА 1947!

Није највећи  непријатељ живота смрт, већ  заборав…

Пише: Војислав Војкан Т. Бојовић

Наставили  смо  пријатељство  наших  породица из  Пљеваља у  Београду. Наши  сусрети  и  разговори увијек  су  били углавном  Пљевља и Пљевљаци  и  поготово фудбалски  тим „Велимир Јакић“. У  знак  поштовања и  захвалности  посвећујем  им  ове  редове, сјећањем  на  далеки новембар 1947. када  је  сваки пети  Пљевљак  долазио на  њихове  утакмице. Миленко  Мишо Ж. Аритоновић (Пљевља 1928- Београд 2011) , Растислав Растко У. Милинковић (Пљевља 1926 – Београд 2002), Михаило Мишо Ст. Радичевић (Пљевља 1928 – Београд 2007) као  и  осталим  Јакићевцима – Ремзу Д. Нухановићу, Драгану У. Милинковићу  Чичи, Шућрији  Хаџихамзићу, Хајру  Чолу, браћи  Драгашевић, Сретену  Таушановићу, Воју  Капетановићу, Славку Настићу, Братиславу Јовашевићу, Ремзу Храстовини, Воју  Радовановићу

У једној од својих књига („Хронологија догађаја и личности пљеваљског краја – од  првог помена дo 1990“), новинар, публициста, пјесник, афористичар, хроничар завичаја Милорад Мишо Јокнић биљежи  за 1947:

  • За предсједника Градског народног одбора изабран Вуко Драгашевић, дипломирани правник.
  • Организовани курсеви  за  омладинце за  грађевинско тесарску струку и друге струке. Курсеве водили мајстори Тодор Бојовић  и Рашо   Башић.
  • Основан спортски клуб „Јакић“, до тада „Јединство“. Формира се мушка и женска кошаркашка екипа.
  • Формирана Нижа музичка школа.
  • У знак отпора према новој власти у Гимназији формирана омладинска организација под називом: Централни комитет демократских  револуционарних  снага с циљем (према  тадашњој  квалификацији) да  се „путем  пропаганде, агитације и диверзантским  акцијама, угрози  постојећи друштвени  поредак“. У дворишту Гимназије бачена је  бомба. Девет  ученика  је  осуђено  на  разне  казне.
  • Почела израдња Дома  културе.
  • Основано Планинарско – смучарско друштво „Љубишња“.

Јокнићу једино у свом хроничарском бављењу завичајем није посебно био  фокусиран  на  спорт, а да јесте  морао би евидентирати први и велики успјех пљеваљског синдикалног ФД „Јакић“ (име добио по народном хероју инг. Велимиру М. Јакићу предратном  фудбалеру  „Брезника“ и „Јединства“) пласманом у четврт финале првог  фудбалског  купа  ФНРЈ за  пехар маршала Тита,  те 1947. године. Покушаћу, укратко, да још једанпут освијетлим тај догађај, мада сам о овом, као и другим догађајима послијератног спорта, писао у својим књигама и текстовима у некадашњем  „Спорту“ и „Спортском журналу“.

Послије промјена имена од „Јединства“  у „Јакић“ септембра 1947. на слици, на  тадашњем  игралишту Жугића ливаде у Пљеваљском пољу, слиjева: Вуко Радовановић предсједник Друштва, Р. Нухановић, И. Појатић, М. Божовић (чланови Управе), Ш. Хаџихамзић, М. Радичевић, Х. Хаџихасановић и А. Селмановић. Сједе слијева: Х. Чоле, М. Аритоновић, Брано Јовашевић, З. Драгашевић, В. Капетановић и М. Аритоновић. 

Тим „Јакића“ пред утакмицу 1/16 финала купа ФНРЈ у Пљевљима  9.11.1947. године са „Рударом“ из Трбовља, 3–2 (3-1), а  сва  три  гола  дао  је  Михаило  Мишо Ст. Радичевић. Слијева: С. Таушановић, А. Селмановић, Д. Милинковић Чича, М. Радичевић, Р. Нухановић, З. Драгашевић, К. Драгашевић, М. Аритоновић, Р. Храстовина и Х. Чоле. Судио  је Ахмед  Кадић  из  Сарајева  а било  је  преко 4000 гледалаца.

Без грешке је Миленко Ж. Аритоновић, стандардни халф „Јединства“ и  „Јакића“, биљежио у свом  Дневнику резултате свих утакмица које су  играли – пријатељских, првенствених и куп. Каснијом провјером у прегледима  штампе, документацији и архиви ФСЈ могао  сам  само  све штиклирати. Хвала му! Без њега ова тема могла је бити  писана  на разне  начине и по сјећањима и потврда  је  оног – све  што  није  записано, као да се није ни  десило….

Па када  није било менаџера, кладионица, и других „мајстора“ и „режисера“ морао је неко!

Стандардни халфови  „Јакића“: Шућрија Хаџихамзић и Миленко Мишо Ж. Аритоновић и најбољи играч Пљевља а и шире Ремзо Д. Нухановић, полутка, пљеваљски Бобек тог времена.

Ремзо Д. Нухановић (Пљевља 1922 – Ужице 2002) и Драган У. Милинковић  Чича, полутке  „Јакића“ и срце тима из Пљеваљског поља. Пјевало се тада у  махали: Требовина, мала, мала, Чичина  се  ласта звала. Ко зна какав би ток  и  исход имала  утакмица 1/4 финала  Купа Југославије да пристрасни судија Мркобрад (Београд) није, по оцјени новинских извјештача, искључио у 60. минуту најбољег играча Јакића Д. Милинковића. Педесест минута су Пљевљаци играли против домаћина прволигаша „Сарајева“ са играчем мање и у том  периоду Драганов брат Растко Рале дао је два гола за  продужетак у коме су, на жалост, примили  трећи  гол за  коначних 2-3 (1:0, 2-2).

Састави тимова у завршници Купа 1947. Поред имена играча број одиграних  утакмица и листа  стрелаца Купа.

Професор Михаило Мишо Ст. Радичевић, десно крило „Јакића“, са Нухановићем, Ш. Хаџихамзићем, Драганом Милинковићем, Мишом Аритоновићем, увијек  је  био  међу  најбољим. На листи стрелаца првог  Купа ФНРЈ 1947. дијелио је друго мјесто голгетера иза Језеркића („Партизан“ Београд) са 4 постигнута  гола.

Из Дневника Миша Ж. Аритоновића, утакмице првенства НР Црне Горе. Ово нема вјероватно ни у архиву ФСЦГ. Свој први наступ у Републичкој  лиги „Јакић“  је  имао баш  те 1947. Играло се  април – мај, двокружно. Пљевљаци  су  били  последњи, са  само  једном  побједом, али учесници  тих  утакмица су ми  редом  тврдили да  од  судија, публике и  других  околности,  нису могли  боље. Била је то уствари припрема за јесен, за Куп маршала  Тита, гдје су Јакићевци остварили велики успјех и опет, судијском  неправдом, са 10. играча, тек у продужетку били поражени од тадашњег прволигаша са  Кошева.

Успомену на ФД „Јакић“ чували су у својој фризерској радњи „Спорт“ и браћа Храстовина. Ремзо је био лијево крило и у „Јединству“, „Јакићу“ и  касније у „Брезнику“. Интересантна је по много чему, а аутор је поред  сваког имена стављао  и надимак, неки  га  нису  прихватали!

Вријеме старо, вријеме ново. Стадион  на  Читлуку, или под Голубињом, крај  Брезнице… био је у изградњи те 1947. и утакмицом са „Будућности“ из Титограда отворен је маја 1948. Тада најбољи у Црној Гори. Данас, у  зеленилу  и  под  рефлекторима!

Београд, 9.11.2020.

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here