Став
PASSWORD: ГЕНОЦИД
Пише: Милан Кнежевић
Извјештавање о току судског процеса и коментарисање судских пресуда спадају у најкоплексније послове које раде новинари. Оно што је у том послу правило, око ког нема и не може бити никаквих недоумица, јесте да се неправоснажне судске пресуде не коментаришу. Наравно, правоснажне се итекако коментаришу и то је један од механизама којим се судска власт ставља под лупу јавности.
И то је тако када је ријеч о националним правосудним системима.
Међутим, ситуација је битно другачија кад је ријеч о судским процесима те пресудама које доносе стални или ad hoc међународни правосудни механизми. Због размјера злочина односно њиховог међународног одјека (попут злочина у Руанди или бившој Југославији), те импликација самог судског процеса, па потом и пресуда, на поједине етничке заједнице то јест државе, неки предмети имају велики међународни политички значај, те се и прије пресуђења, а нарочито након истог, настоји креирати доминантни наратив тумачења и примјене. Он, наравно, долази од оних који су кључно утицали на процесуирање одређеног злочиначког догађаја и који, прије и изнад свега, имају несумњиву глобалну премоћ, у свим њеним аспектима. Ту, углавном, своју видљиву мисију завршава, последњих деценија значајно пољуљано, међународно право и на сцену ступа политика.
Управо политика креира продужене механизме живота конкретне пресуде у међународној јавности, али и на националним нивоима. Резултат који се у последње вријеме најчешће подразумијева јесте криминализација негирања пресуђеног злочина, управо кроз национална законодавства.
Да ли је ово, и ако јесте зашто, прије свега политичко па тек онда правно питање – такође је политичко питање.
Тумачење и примјена пресуда међународних судова, односно креирање преовлађујућег наратива о њима, је сем правног и питање демонстрирања фактичке моћи – од војне до економске, те наметања доминантног система вриједности савременом свијету. Сходно томе, представља геополитичку игру у којој се жртве неријетко користе као монета за глобалне обрачуне и одмјеравања снага.
Много је злочина почињено у историји који не само да нису формално правно процесуирани од стране међународне заједнице, или „међународне заједнице“, а разлози су увијек били политичке природе. Баш као што је много оних који јесу санкционисани на међународном нивоу, углавном без озбиљних опструкција. Проблем је увијек настајао оног тренутка када је требало „валоризовати“ злочине, а самим тим и жртве, чиме се управо код нас увелико бави дневна политика. Како иначе другачије тумачити актуелну црногорску политичку питалицу: „Признајеш ли геноцид у Сребрници“?
Притиснути последицама пљачке епских размјера, чије су форме обогатиле криминалну праксу Европе и свијета, надограђену глобалном здравственом кризом, која такође политички поларизује свијет и уништава и трагове економске активности у малим и сиромашним државама, протагонисти „спржене земље“ умјесто одговора, или каквог таквог изговора, питају: А, признајеш ли ти да се у Сребрници догодио геноцид?
Врло је основана помисао, колико год звучала као манипулација (али свакако не више од злоупотријебљеног питања), да није далеко тренутак када ће неки орган, свакако „надлежан“, издавати сертификат или потврду овог типа, својеврсни password који ће уз то, могуће, бити и доказ опште нормалности његовог имаоца. Тако ће ријеч геноцид постати нека врста улазнице у царство владајуће ведрине, гдје није важно да ли имате хљеба, али је јако важно да недвосмислено прихватате вриједности слободних, развијених и демократских друштава.
А једна од тих вриједности је признање геноцида у Сребрници – без питања, без резерви, без релативизација, без повлачења паралела са НДХ и Јасеновцем. Зато што је злочин у Сребрници пресуђен, једном за свагда, без могућности промјене, као што злочин у Јасеновцу није пресуђен, једном за свагда, без могућности промјене.
Пред тако интонираним питањем, односно одговором на исто који се успоставља као sine qua non будућности заједнице а поставља појединцу(!), јер га је држава на какав-такав начин апслолвирала, на апсурдан начин чили и нестаје до бесмисла питање индивидуалне кривице за наведени злочин у самој овој држави, јер је та кривица „опрана“… признањем геноцида у Сребрници и декларативним прихватањем европских вриједности.
Ту би, по тумачењу хора папагаја који понавља питање злоупотребљавајући жртве, морали да престану сви могући разлози запитаности здравог разума. А ти разлози запитаности свакако не подразумијевају разумно негирање злочина, јер је то двоје фактички немогуће, односно неспојиво у овом случају.
Али, како не уочити политизацију која је више него очигледна, као и настојање да се у пренатрпаној глобалној политичкој арени заузме мјесто које ће значити бољу стартну позицију пред нове сукобе?!
До тог тренутка састанчићемо до бесвијести и увијек изнова постављати питање: А, признајеш ли ти…
Анегдота каже:
- Ушли Руси у Чехословачку и мјесна партијска организација у Црвеној Локви одржала хитан састанак. Донесен је једногласан закључак: Руси одмах и безусловно да се повуку из Чехословачке! Један члан Партије, наиван или превише мисаон, пита: А, шта ако се не повуку? Секретар партијске ћелије закључује: Заказаћемо нови састанак!
А наранџе?
Биће, једног дана.
Само стрпљиво.
