О МАНАСТИРУ СВ. ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ И СТАРОЈ СРБИЈИ

0
174

Др Славенко ТЕРЗИЋ, беседа на свечаности поводом 950-те годишњице Манастира Прохор Пчињски

О МАНАСТИРУ СВ. ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ И СТАРОЈ СРБИЈИ

Ваша Светости,

Поштовани господине Председниче Републике Србије,

Уважени Председниче Председништва Босне и Херцеговине,

Ваше Высокое Преосвещенство митрополит Белгородский Јоан,

Ваша Преосвештенства,

Поштовани владико Пахомије и братство ове светиње,

Господо министри,

Часни оци,

Драга браћо и сестре !

Окупили смо се данас на овом светом месту, у историјској Старој Србији, или како рече један писац „правој Србији“, као што су се и наши претци окупљали девет и по векова, да славимо чудесни духовни подвиг Светог Прохора Пчињског – мироточивог чудотворца. Сретен Поповић бележи снажан култ светог Оца – на празник његов радње у Врању биле су затворене: „Док је Врања била под Турском ретко је ко од овдашњег света хришћанског изостао да не иде овога дана на сабор у Пчињ (…) негда се на тај сабор окупљало петнаест до двадесет хиљада људи (…) Пчињ је као мали Јерусалим у који свако бар једном у животу мора отићи“. Јован Хаџи Васиљевић је на ово додао – „после манастира Грачанице први и најважнији и у свим српским земљама – то је храм Светог Преподобног Оца и пустиножитеља Прохора Пчињскога“ иако се не поноси „Дечанском висотом“ ни „Рилском красотом“ јер га љута времена нису оставила на миру. Трудољубиви подвиг побожних ктитора бивао је током векова разаран, скрнављен, пљачкан, обнављан и опет пустошен. И зато су данас сведочанства о његовој даљој прошлости ретка и растурена по свету (у Софији, Загребу, Скопљу, Москви и другим местима) а сама рана прошлост обавијена добрим делом легендом и предањима.

Све почиње подвизништвом Светога Прохора: даровити младић из Овчепољског краја, син побожних родитеља Јована и Ане, решио је одмах по пунолетству да остави земаљске чари и посвети се Богу. Подвизавао се средином 11. века, пуне тридесетдве године – прво у Нагоричанској а затим у Козјачкој пустињи: „Храна му беше биље и трава – пише блаженопочивши архимадрит ове светиње Пајсије – па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју“.

Оснивање цркве на Пчињи најчешће се везује за сусрет каснијег византијског цара Романа IV Диогена (1068–1071) са Св. Прохором током његовог лова у Козјаку, тада још на дужности византијског војног стратега на Балкану. Неки извори указују на „верни народ“ као оснивача храма, а у некима се као ктитор помиње и краљ Милутин. Неспорно је да је у време краља Милутина дошло до велике обнове цркве почетком 14. века. Упркос својим страдањима под туђинском влашћу, Прохор Пчињски је вековима био велики духовни и књижевни центар српског народа, са богатом библиотеком, преписивачком радионицом, а по свему судећи и штампаријом током 16. и 17. века. Почетком 19. века у њему ради манастирска школа. У нацистичком бомбардовању Народне библиотеке 6. априла 1941. године сагорела су 33 вредна рукописа из ове светиње. Од оснивања Пећке патријаршије 1346. (након турских освајања 1394. припао је Охридској архиепископији) па током њене обнове и коначног  укидања 1766. године манастир Прохор Пчињски је био део Скопске митрополије Српске православне цркве. Пећка патријаршија је, у недостатку државе, вековима окупљала и молитвено храбрила цео српски род.

Дивећи се данас сјају обновљеног Светог Прохора Пчињског, не можемо а да се не сетимо судбине стотине других српских манастира и цркава широм Старе Србије – у срцу ове земље, на Косову и Метохији, али и на многим другим местима. Да не идемо даље одавде, погледајмо тужну судбину манастира Матеича код Куманова – одмах преко брда, протераних Срба и браће Македонаца. И треба сви да се запитамо какав је наш однос данас према Старој Србији – државном, духовном и културном темељу нове Србије. Зашто би Косово и Метохија и цела Стара Србија нама данас значили мање него бројним српским песницима, књижевницима, научницима и духовницима – у време када су темељи наше постојбине били такође под моћном туђинском влашћу. Вреди подсетити на речи најумнијих Срба 19. и почетка 20. века.

Мудри и далековиди Стојан Новаковић је сматрао да је Кнежевина Србија под кнезом Милошем 1830. године направила велику грешку што је српско црквено питање „решено на штету осталих делова српског народа“ јер је за некадању Пећку патријаршију добијена само аутономна црква Кнежевине Србије. Сматрао је да је 1830. године, на врхунцу руског утицаја у Цариграду, било сасвим могуће обновити Пећку патријаршију. Критиковао је водеће српске државнике што се на простору „старе српске државне баштине“ није радило на развијању просветног и духовног живота српског и што су јужни и југоисточни делови српског народа „изгледали“ као „напуштени и остављени“.[1] Са места посланика Србије у Цариграду јасније је видео српске земље и цео Балкан: „Ми то нисмо никад признавали – пише Новаковић 1890. године – ми то често нисмо ни знали, али је то било у истини, јер смо ми ушли у моралну кружну линију Беча и Париза, а балканским смо питањима декламовали, али их већ нисмо познавали ни у дну душе своје осећали онако као наши стари“.[2]

Али, старосрпске и косовске теме, косовски завет и косовски мотиви били су у средишту стваралаштва целокупне српске интелигенције током 19. века, све до ослобођења 1912. године. Иако многи од њих нису никад крочили својом ногом на тло косовско-метохијске земље. Нема ни једног српског писца, песника или уметника који се није огледао у косовским темама – од Лукијана Мушицког и његовог Видовдана (1817) преко Петра Прерадовића са песмом Косово поље, Стеријиног Даворја на пољу Косову, Бранка Радичевића, Љубомира Ненадовића, Ђуре Јакшића, Змајевих песама На задушницама и Косовска порука, Лазе Костића, Војислава Илића са песмама Косовски соколови и Муратово турбе, Косовском химном Драгутина Илића, преко песама Призрене стари и Јутро на Косову Алексе Шантића до песама Јована Дучића, Милана Ракића, Симе Пандуровића и многих других. Не заборавимо речи нашег великог Андрића о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли.

Велики Јован Цвијић је 1907. године сматрао да нам је најважнији и главни посао да формирамо „национално осећање и мишљење“, да о нашим тежњама обавештавамо научне кругове и јавно мњење у свету. Потребан нам је истински, просвећени патриотизам а не патриотске фразе. Свако мора да „инстиктивно стави народну целину и њене интересе испред себе и својих личних интереса“ – пише Цвијић. Кад се будемо национално „у обележеном смислу формирали имаћемо самопоуздања и вероваћемо у своју велику будућност. Ту чврсту веру морају прихватити и странци, и појединци и државе, кад је она код нас права, честита. Ми смо се сада згрчили, – истиче Цвијић, и често не смемо да заступамо ни своја најјаснија права“.[3]

Није историја Старе Србије у првом реду Косова и Метохије оно што пишу Ноел Малколм, Волфганг Петрич, Карл Касер, Роберт Пихлер, Конрад Клевинг, или Јенс Ројтер. Нека погледају радове својих много већих земљака као што су сер Артур Еванс, Харолд Темперле, Ситон Вотсон, Леополд Ранке, Георг Штатмилер и други. Нека погледају књигу Kosovo Day (Косовски дан) објављену у Лондону 1917. године. Етничка структура наше покрајине измењена је систематским терором и злочинима под окриљем султанове и Титове власти. До 18. века нема Албанаца на Косову и Метохији у већим компактним целинама. Они се насељавају на овај простор током 18. и 19. века највећим делом са севера Албаније и постају ударна песница Османског царства у продору кроз српске земље и даље према хришћанској Европи. У великој су заблуди идеолози Велике Албаније или „обновљене Дарданије“ ако мисле да ће чишћењем свих српских трагова на Косову и Метохији изградити срећан и спокојан живот свога народа и своје деце у будућности. Скоро два века траје процес организованог етничког чишћења Срба из своје постојбине – уз равнодушност или подршку хришћанске Европе и, свакако, панисламизма и неоосманизма.

Косовска мисао је срж наше националне идеје. Сетимо се и данас, овде у Прохору Пчињском, речи председника Српске краљевске академије Чедомиља Мијатовића поводом обележавања 500-те годишњице Косовске битке, неколико дана уочи Видовдана 1889. године: „Са страхом и трепетом подижем свој глас да вас позовем да изађемо на велико гробље косовско. Још само четири дана па ће српски народ да походи то гробље, да га сузама залије, да га цветом окити, да га уздасима својим прекади, да му приђе са срцем пуним љубави и да пође са њега срцем пуним поноса. Ово је први пут у историји да један народ прави петстогодишњи парастос“.[4]

Петнаест дана нас и данас дели од великог српског празника Видовдана. Косовска идеја и видовданска етика прожимале су целокупно српско стваралаштво 19. и прве половине 20. века. Познати хелениста и филозоф Милош Ђурић у својој младалачкој студији Видовданска етика у издању Српског академског друштва „Његош“ у Загребу истиче да се величина, једног народа не мери његовом бројношћу, већ високим дометима његовог духа. Његова водиља била је мисао Васе Стајића: „И кад освајачи заробе тело једног народа, душу нека чува. Њу само нека не изгуби. Све дотле је живо царство докле га народ чува у својој души, док га се не одрече“.[5]

Нека молитве Светог Оца Прохора буде свагда са свима нама!

Манастир Прохор Пчињски, 13. јун 2021.

[1] Стојан Новаковић, Непозната нишка књига, Коло бр. 39, 1. мај 1890, 235.

[2] Стојан Новаковић, Балканско полуострво и етнографски спорови – српски, грчки, бугарски. Балканско питање и мање историјско-политичке белешке о Балканском полуострву 1886–1905, Београд 1906, 390.

[3] Цвијићева књига, Београд 1927, 58–61.

[4] Чедомиљ Мијатовић, Косово. Беседа у Свечаној седници Краљевске академије 11-ог јуна 1889, „Отаџбина“, књ. 22, Београд 1889, I.

[5] Милош Ђурић, Видовданска етика, Ниш 1988 (репринт), 35–36.

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here