МУСЛИМАНИ/БОШЊАЦИ ИЗ ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА У НОБ-у

0
1066

Мало позната историја

МУСЛИМАНИ/БОШЊАЦИ ИЗ ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА У НОБ-у

Окретање према партизанима почело послије капитулације Италије 1943.

Пише: Божидар Јеловац

Иако је муслиманско/бошњачко становништво пред почетак Другог свјетског  рата чинило око једне трећине становника  пљеваљског среза, међу погинулим припадницима партизанског покрета је свега 14,1 одсто оних који су били припадници ове националне заједнице. На попису становништва 1931. године у пљеваљском срезу је живјело 33.196 становника. Од тог броја 9.187 становника је било из редова муслиманско/бошњачке заједнице. Преведено у проценте Муслимана/Бошњака је на том попису, од укупног броја становника, било 27,67 одсто. Попис није спроведен 1941. године, али број Муслимана/Бошњака је био приближан оном из 1931. године.

У периоду од 1941. до 1945. године из пљеваљског краја у партизанским редовима је погинуло 567 бораца, док је од тог броја из муслиманско/бошњачке заједнице погинуло 80. Већина бораца међу погинулимх партизанима из редова муслиманск/бошњачке заједнице у партизанске редове ступили су након капитулације фашистичке Италије 1943. године. Према попису погинулих, који је извршила Редакција чији је  одговорни уредник био Данило Кнежевић, од 80 погинулих припадника партизанског покрета из муслиманско/бошњачких редова чак 42 борца су ступила у партизанске редове тек 23. септембра 1943. године, односно након капитулације Италије. Четвртина погинулих, односно њих 22, ступило је у партизанске редове у 1944. или 1945. години, док је свега њих 16 у партизанске редове ступило током 1941. и 1942. године.

Да је већина борбено ангажованих припадника муслиманско/бошњачке заједнице у првим годинама рата била уз окупатора, у саставу Муслиманске милиције, говори и истраживачки рад Видоја Деспотовића. Деспотовић наводи да је из пљеваљског краја, због учешћа у партизанским редовима од почетка до краја рата, споменицу добило 137 бораца. Од њих 137 само 5 је из редова муслиманске и бошњачке заједнице. Међу оним Муслиманима/Бошњацима који су добили споменицу су Ахмо Бајровић, Реџо Сарић, Џемаил Селмановић, Шемсо Табаковић и Мухамед Хаџисмаиловић. Да су припадници поменуте заједнице, који су учествовалчи у борбеним дејствима,  до капитулације Италије били чврсто везани за окупатора показује и податак објављен од стране Видоја Деспотовића, а који се односи на 46 погинулих припадника партизанског покрета из пљеваљског краја током битке на Сутјесци, међу којима је Мумин Бајровић једини припадник муслиманско/бошњачке заједнице.

Међу првима причу о масовном учешћу припадника муслиманско/бошњачке заједнице на окупаторској страни испричао је књижевник Михаило Лалић. Лалић је због мира у кући и братства и јединства био оштро критикован. Међутим, причу о учешћу Муслимана/Бошњака у формацијама које је формирао окупатор није могуће сакрити, као ни учешће истих на страни окупатора током многих борби са снагама отпора.

Прва формација коју је окупатор формирао била је „Милиција Пљевља“ у коју су ушли припадници Муслимана/Бошњака. Ова Милиција, коју је народ назвао Муслиманска милиција, према писању „Пљеваљског Весника“  организована је „19. априла 1942. године“ и њен заповједник је био Хамдија Кријешторац, учитељ из Левер Таре. Ова формација, заједно са Италијанима, већ 22. априла 1942. године је попалила српска села у Потковачу, од Каровића Пољане до Брекиње. У том нападу страдали су бројни недужни цивили. Поменута формација ће се раме уз раме са италијанским окупационим војницима борити све до капитулације Италије. Након капитулације Италије у Пљевља улазе Њемци, који у граду остају до 18. септембра 1943. године, након чега одлазе према јадранској обали, а војну опрему Италијана остављају Муслиманској милицији. Пошто Муслиманска милиција није могла сама одржати положаје око Пљеваља, челници ових формација постижу споразум 22. септембра 1943. године са партизанима да им без борбе предају град. Слободан Пенезић у извјештају од наредног дана биљежи: “Данас, на први позив ступило је око 200 муслимана у наше бригаде“.

Такво стање остаје све до 4. децембра, када њемачке војне снаге из правца Пријепоља улазе у Пљевља. По доласку Њемаца Муслиманска милиција се опет обнавља, а многи Муслимани/Бошњаци напуштају партизанске редове и бјеже под скуте окупатора. Поменута Милиција у периоду до септембра 1944. године бори се заједно са Њемцима против снага отпора, а учешће ове формације долази до изражаја у августу 1944. године, када заједно са Њемцима продире у жабљачки крај, гдје страдају бројни цивили а бивају попаљена и многа села. Муслиманска милиција се у септембру 1944. године повлачи  у Пријепоље, одакле заједно са окупатором одступају преко Босне, Хрватске и Словеније према Аустрији. Погинуле припаднике Муслиманске милиције, као и оних који су напустили Југославију након 1945. године, никада нико није пописао. Истраживањима никада нијесу обухваћени они припадници ове формације који су као добровољци отишли да се боре против Црвене армије на Стаљинграду, односно они који су из тих борби дошли или заувијек остали са хиљадама Њемаца на руским бојиштима. Нема сумње да је број погинулих припадника Муслиманске милиције током рата далеко већи од броја погинулих Муслимана/Бошњака у партизанским редовима.

Према свим подацима Муслимани/Бошњаци су чврсто уз партизански покрет стали тек на крају II свјетског рата, када је извјесност у то ко ће бити побједничке снаге била веома велика, односно да ће у Југославији комунисти узети власт у своје руке.

Да је то тако врло илустративно свједочи још један податак: међу пет народних хероја из пљеваљског краја – Владимир Кнежевић Волођа, Велимир Јакић, Комлен Церовић, Живко Џувер и Радоје Контић, нема припадника муслиманско/бошњачке заједнице.

Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону 

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here