ДОЛОВИ – БАРАКЕ

0
868

Из прошлости Пљеваља

ПЉЕВАЉСКЕ  УЛИЦЕ, СОКАЦИ, МАХАЛЕ…  (2)

Пише: Војкан Т. Бојовић

ДОЛОВИ – БАРАКЕ

Пљевља  су  вјековима  носила  печат вароши оријенталног типа, по  објектима  становања, сокацима, улицама, трговима и  свему  другом  што  је  дефинисало једно урбано насеље, ван владавине османлијске империје. Доласком  аустроугарског окупатора у Пљевља 1879. брзо се прихватају  њихови начини градње, становања и много чега другог све  до „тамбураша“, који су данас знак препознавања Пљеваља, па их је путописац Јефто Дедијер сматрао  једним  од „најлепших ослобођених  градова после  1912.“ Упоређивао их је и са средњоевропским, истичући „лепе приватне куће, хотеле и боље  кафане…“ Путописац је посебно био одушевљен „војниим  логором“, кога је  сматрао најбољим дијелом  вароши:

  • Логор је  пре  30  година  подигла  Аустрија  за  своју  војску. И  тако га  је  уредила  са  неколико  паркова  да по  лепоти , хигијени  и  величини, спада у  најбоље  логоре  на  Балкану. У  средини  највећег  и најбољег  парка направљено је  вештачко  језеро које  у  пречнику  има 70 метара…

А  Милка Бајић Подерегин  у  свом  роману „Свитање“ пише  о  томе  овако:

  • Аустријанци су  уредили  Бараке  тако да  је  то постао најљепши  дио  града, па  када  би  се  у Пљевља  стигло  са  стране Метаљке , добијао  се  утисак  да  се  улази  у  модерни  европски  град. Спровели  су  воду  из  неколико  извора и  саградили  чесме од  бронзе  из  којих  је  вода  текла  и  дан  и  ноћ и  жуборила  по  цијелим баракама. Поточићи  су  се преко поплочаног  и  цементираног  корита  уливали  у  језеро, а  одатле  је вода  спроведена  кроз  воћњаке  и  баште  који  су  се  простирали  све  до  пекара. На  сред  језера  је  било  острво , а  на  њему  велики  павиљон у којем  је  сваке  недјеље  свирала војна  музика. Павиљон  је  са  обалом  спајао  дрвени  мост саграђен  у  луку да  би  испод  њега могли  пролазити  чамци.  Све  је било испресјецано  стазама  пошљунченим  и изравњатим  ваљком  на  којима  су  биле  распоређене клупе  за  сједење.

Војни логор на Доловима, у коме је послије 1918.  био смјештен 48. пешадијски Гвоздени пук, био је доступан и свом пљеваљском грађанству. Забавна, културна и друга свечарска окупљања, славе и прославе. На  фотографији: инг Павле Бато М. Поповић (стоји) сједе: Милоје  У. Милинковић, Велимир М. Јакић и Милоје С. Вукојичић, у вожњи  језером  на Доловима, неки  мјесец  пред  рат 1941.

Доста историчара сматра  да је  подизање овог  објекта  на  Доловима, који  представља  варош  за  себе, имало  за  циљ да се импресионира народ  ових  области и  да  окупација  има и „цивилизацијских“  циљева. Евидентно да  је Војни логор на Доловима унио  доста културне  и друге  разноврсности, које  до  тада  нису  биле  познате пљеваљском живљу: прва  пошта, официрски  дом- касина, болница, казино, библиотека, а  Логор  није  подлијегао ни  турској  ни аустријској  царини па  су  се  могли  јефтино  узимати и  разни  луксузни  артикли.

Др Славенко  Терзић констатује да  су  просвета  и  култура, поред  трговине, индустрије  и архитектуре, били  очигледни  показатељи модернизације  пљеваљског  друштва, у  првом  реду  међу православним  Србима.

Све  горе  наведено је утицало да се  велики дио трговачких, занатских а  посебно угоститељских  радњи, кафана, и новоизграћених  кућних објеката (за  издавање аустроугарским официрима и другом  пратећем особљу  логора)  премјести  и лоцира  на овај дио  града. Био је то послије много вјекова велики процват  живота  и  рада у Пљевљима. Аустроугарски  окупатор  је користио и  велики  дио  простора  и ван  самог  логара, па  су  тим  мјестима  Пљевљаци  давали  своја  имена.  Тако је  ђубриште названо „Посранац“, гробље  је  било „Швапско“ и  друго.

Да  се  не бих  позивао  много на  савременике  тог  доба, међу којима је био  и  мој  отац  Тодор (1900 – 1987), који  је, као  и  доста других  пљеваљских  занатлија  и  мајстора,  радио са  оцем Максимом   у  логору и  о  томе  имао  одлична  радна  и  друга  сазнања, послужићу  се  још једанпут цитатом из  романа  „Свитање“ Милке Бајић Подерегин,  која  је не  само  била  савременик тог времена, него су и куће Бајића биле уз сам логор и касарне:

  • Аустријанци су  имали  своје школе, своју  цркву саграђену  од  дрвета и  своје гробље. Једино  нису  зидали  приватне  зграде, пошто  нису  били  сигурни  да  ће  за  стално  остати. Цијели  западни  дио Пљеваља био  је изграђен аустријским гарнизоном и  многи називи  у  том  дијелу  града су настали  када  су  Аустијанци  дошли. Тако су Бараке назване по  првим  баракама у којима  је  била смјештена  војска. Језером  је  назван  велики пошумљен  парк с вјештачким  језером, дио  логора гдје  су  биле  пекаре за  војску добио  је  назив  Пекаре, крај гдје су  држани  и  тренирани јахаћи  коњи назван  је  Тренер, долина  између  Богишевца  и  Главице добила  је  име Посранац јер  је  тамо  бацано ђубре и  нечист  из  швапских  нужника, а  увала између Балибеговог  брда  и Богишевца названа  је  Швапско гробље…

Једна од  кућа  породице Милке  Бајић, крај  војног  логора  на  Баракама,  изграђене  су  крајем 19.  вјека „по  плановима аустијских пројектаната“.

Године  1890 – 1893. аустијске  власти су урадиле урбанистичке планове  Пљеваља и утврдиле Ситуациони  план као урбанистичку концепцију града.

Када  се  вратио  турски  аскер 1908. године, несталa  је  и  мала дрвена католичка  капела, подигнута  1876, на  којој је  писало: GLORIAA IN EXSELSIS  DEO (Слава  и  хвала  богу)

Зграду познату  у  Пљевљима  до  данашњих  дана као „Крстата  касарна“, изградио је  аустријски  окупатор  за  потребе  својих  службеника,  баш  као  што  је  за  своје  војне  интервенције изградио  пут Пљевља – Метаљка  и  стари  пут  преко Савиног лакта Пљевља – Пријепоље, који  су  коришћени  више  од  пола  вјека.

Аустроуарски окупатор  је  по  доласку  у  Пљевља врло  често, по тада  голим  брдима,   правио  поруке  у  виду  графита  и  цртежа, као  што  је  овај. Да  ли  је  то  подршка „јунацима“, или  војницима  из  чешке  покрајине Хана, или само „Држите  се јунаци“?

Чесма на градском стадиону у Пљевљима. Да ли  је ово једна од преживјелих чесама из Логора на Доловима, које описује и Милка Бајић у „Свитању“? Јер Логор  је  први стампедо доживио 1908. када је Аустроугарска напустила  Пљевља.

  • Дошао турски  аскер и  размилио  се  по Баракама, по  великом  парку  око  језера, гдје  су  тучане  чесме  жубориле дан  и  ноћ, по  цвјетним  алејама, воћњацима и  бијелим  стазама, и  по  Брду  и  око  Крстате  касарне. Такав  башибозлук  и  такве  јаде, Пљевљаци  нису  никада  раније  видјели…

48.ПЕШАДИЈСКИ   ГВОЗДЕНИ ПУК  ВОЈСКЕ  КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Послије Првог  свјетског рата у Пљевљима  је  лоцирана  војна формација војске   нове  државе Краљевине СХС под  називом 48. пешадијски пук, а  како  је  слиједио  традиције славног побједничког  пука  српске  војске  из рата 1914 – 1918. то му је уз  формацијско  име  било  и „Гвоздени“.  Био  је  лоциран  на  западном  дијелу  града кога  Пљевљаци  зову  Долови и  Бараке ( по првим  објектима  које  је доласком у Пљевља изградио аустроугарски  окупатор). То  је био  не  само уређен и  војно опремљен  објекат, него је  по  свему  представљао најљепши  дио  града и  читавог простора Старе  Рашке.

  1. пешадијски пук биће,  од  свог доласка  у Пљевља, не  само  чувар и заштитник града, већ  и  протагониста,  носилац и  неизоставни учесник  свих  културних, а  посебно  музичких  догађања,  било  да  се  радило  о свечаностима државног, вјерског или  другог   карактера. Између  осталих  формација пук  је  имао  и  музичку  чету, састављену  од изузетно професионалних и  школованих музичара из свих  крајева тадашње Краљевине. Посебно  су велики мајстори  ове  умјетности били Чеси. Остали  су код  Пљевљака  у  трајној  драгој успомени  велики  мајстор кларинета  и  саксафона чувени Бруно Брун, капелник Јован Милошевић (1895 – 1959)  и  поготово  Драгослав Пелц (1901 – 1971) . Они  су  врло  брзо  наишли на разумијевање  и  симпатије питомог  пљеваљског  живља, коме  је пјесма  и  музика  одувијек  била  блиска  и  саставни  дио  свих његових  догађања.

Музичка чета 48. пешадијског пука била је саставни дио свих културних и  музичких  догађања  у  граду. Остало  је забиљежено на  великом  броју  фотографија, плаката  за академије или  забавне вечери  њихово  учешће  и  нумере  које  су  изводили.

Становништво града их  је увијек  са одушевљењем примало. У знак  захвалности за  њихове  напоре да  живот у граду учине забавнијим, културнујим  и  веселијим, доносили  су  им  о Божићу, Васкрсу и  другим  празницима дарове и  трудили  се  да их том  приликом  угосте  што  боље. У  Записнику са  VI сједнице  пљеваљске  општине  која је  одржана 20.12.1919.  године  пише:

  • Војници да  се  почасте са  превареном  слатком  ракијом и  воћем, а  на  Бижић тако  исто  са  ракијом и дуваном. За  бољу  храну, постараће  се  грађанство, које  ће  по обичају за  официре  и  војнике да дадне заоблицу (печеницу). Све  ово  има  се  набавити на  рачун општине, а  добровољни  прилози  примају  се  са  захвалношћу. У одбор  да  буду: Алекса  Бајић кмет, и  одборници Мујага Хаџиатлагић  и  Нико Пејатовић.

Посебно  свечано  било  је у  војном  логору  о  крсној  слави  пука Светој  Петки, која  је  била и  градска  слава, јер су  на тај дан 27.10. Пљевља  ослобођена 1912.  године од  турске  а 1918.  године  од  аустроугарске   окупације.

Пред избијање Другог свјетског рата командант 48. пешадијског  пука био  је пуковник  Велибор Павловић,  ветеран из  Првог  свјетског  рата, а заменик  потпуковник Антун Броз, петоколонаш и по избијању рата један од министара у  усташкоj НДХ  Анте  Павелића. Од  осталог камандног  кадра у пуку су били: командант четвртог батаљона мајор Живорад Жика Гавриловић (супруг учитељице Софије Софе Гавриловић, последње председнице СПД Братства, прим В.Б), као и  мајори Перовић и Маричић, капетани Наход Џаковић, Боре Митрановић, Шевченко, Томашић, Милеуснић

Један  детаљ  са  смотре 48. пешадијског гвозденог пука.

Када је  30.3.1941.  године 48. пешадијски пук напуштао Пљевља и упутио се на  фронт према Албанији, читав град  је био на његовом испраћају. Био је то, како причају тадашњи житељи  Пљеваља, дан  када  је из  овога  града отишла  радост, сигурност и  слобода. Музичка  чета тада је  последњи  пут  свирала својим Пљевљацима. По  казивању  очевидаца тог  мартовског дана, док је пук одлазио, жене  и  деца  су плакали, као  да  су знали  шта  ће  их  ускоро  задесити у  фашистичком  терору  и  братоубилачкој  мржњи. Мало  је  забележено у  хроници  тих  догађаја, да је ова  војна  формација, упркос петоколонашком дјеловању, једна  од  ријетких успјела да изврши свој ратни  задатак, све до Скадра!

Поводом Дана уједињења Југославије 1.12.1918. одржаване  су  свечаности и  културно-забавни  програми. На  фотографији  је  један сценски приказ, у  војном  логору 48.пука 1935. године, гдје је  приказана прошлост, борба  за  ослобађање и уједињење, будућност тадашње Југославије. Дјевојка  у  бијелом (Мила Н. Рабреновић)  са уздигнутим ловоровим  вијенцем, симболизује  побједника, народ  у националним ношњама знак је државног јединства. Војник је са краљевским грбом. Са државном  заставом у  соколском  одијелу је Трифун  Новаковић, гуслар Илија  Батрићевић, дјевојка  која  помаже  рањенику Бранислава Брана Ђуричковић (Жиц)… Дјеца  симболизују будућност  земље…

Сада 2020. године у реновираној згради из времена аустроугарске окупације, тзв. Академском центру, смјештени су Радио телевизија Пљевља и Школа за основно музичко образовање…

 

У  писању коришћена литература:

  1. Јефто Дедијер, Стара Србија (путопис)
  2. Милка Бајић Подерегин, Свитање, роман
  3. Славенко Терзић: Пљеваљски пут друштвене и  кутурне модернизације 1804 – 1912.
  4. Миодраг Тодоров Бојовић, Пљеваљски 48. пешадијски пук, Пљеваљске новине 1.10.1995.
  5. Истраживање, сазнања и документација Војкан Т. Бојовић

 

Београд, јул 2020.

 

 

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here