Из прошлости Пљеваља
ПЉЕВАЉСКЕ УЛИЦЕ, СОКАЦИ, МАХАЛЕ… (5)
Пише: Војкан Т. Бојовић
РАСКРСНИЦА – Улица Вука Караџића (раније Школски/Гимназијски сокак, једна од 6 које чине Раскрсницу)
Поглед на Школски/Гимназијски сокак са Раскрснице, неког далеког прољећа…
Два бицикла, узета на повјерење код Зиза Дељка и нас четворица из IV3…
Вријеме кад је „точак“ био и више него данас мерцедес!
Улица која од Раскрснице иде до Основне школе „Ристан Павловић“ и Средње струзчне школе/Економске, па ка Брезници до Стадиона и некадашњих воденица, добила је име Вука Караџића послије 1918. и задржала га до данашњих дана. У њој су своје куће имали манастир Св. Тројица, и српски живаљ трговаца и занатлија. Најпознатији је био Јефто Радовић (1804 – 1889) који се бавио извозом стоке за Италију. Био је вјероватно један од првих Пљевљака који је ишао на хаџилук у Јерусалим, што је увијек била привилегија само богатих вјерника.
Манастир Св. Тројице посједовао је у овој улици три зграде, које су користили свештеници Пљеваљског протопрезвитерата, који је до 1941. године имао 12 парохија. Један од тих објеката и данас се користи за те намјене. Зграде на Вароши који су даване у закуп порушене су у америчко–енглеском бомбардовању Пљеваља 1944. Хотел „Српски краљ“, касније „Зеленгора“, национализован је…
Жарко М. Крезовић (1930 – 1973) син чувеног проте Милана, наставник по дипломи, а планинар и промотер свега онога у чему живаљ 21.вијека тражи лијека – у природи, кретању, чистом ваздуху. Један од оснивача Планинарског спортског друштва „Љубишња“ у родним Пљевљима и изузетни планинар у Београду, као члан ПД „Победа“ и ЈСД „Партизан“, који га је четири године (1961,1962, 1963, 1964) бирао међу своје најбоље спортисте, са велемајстором Глигорићем, фудбалерима Галићем, Ковачевићем, Шошкићем, атлетичаром Михалићем, ватерполистима Јанковићем и Сандићем.
Радуле Косорић (1932–2009) може се сматрати са Војином Ј. Поповићем и Ремзом Д. Нухановићем, оцем пљеваљске кошарке. Да су Пљевља остала вјерна својим традицијама у свему па и у спорту, обељежила би ових дана 70 година од прве титуле коју је једна пљеваљска екипа освојила на републичком нивоу. Творац тог успјеха био је најбољи играч Турнира на Цетињу Радуле Косорић. Окитиће се Радуле још једом титулом првака, као тренер ЖКК Рудар, на Турниру за првака Црне Горе у Пљевљима 1957. године.
Радовићи су имали више кућа, а Јефто је направио и онај мали мост код стадиона преко Брезнице, да би се лакше долазило до Моћевца и Манастира, чији је био велики донатор, па је сахрањен уз источни зид манастира Св. Тројица. Кућа је остала у власништву Радовића и у потпуности задржала стари фасадни изглед али и унутрашњи распоред.
По повратку из Јерусалима, Јефто је донио поклоне за манастир Св. Тројицу. Један од Јефтових потомака, Чедов и Солумијин син Велизар Вељо, крај гроба свог прадједе, у манастирској порти.
Кућа старе пљеваљске породице Обрадовић и у 21. вијеку је задржала првобитни изглед и власништво Рајкове и Лепине дјеце, мојих добрих другова из школе и фудбалске игре Душка, Маге, Бобана и Мирка.
Од старих породица из овог сокака, ту су још Милинковићи, Крезовићи, Џаковићи, Стојкановићи, Дебељевићи…
Београд, септембар 2020.
