(Сатира Миленка Мира Шарца, као дијагноза опште друштвене болести)
Постоје писци које не можете заобићи. Они су истовремено на више страна, они вас се директно дотичу и комунуцирају са вама. Блиски и далеки истовремено. Један од њих је и истакнути пјесник, афористичар и хроничар друштвених промјена и њихових рефлексија на укупну стварност, Миленко Миро Шарац, који својим стваралаштвом заузима важно мјесто у савременој регионалној књижевности, као писац који је давно прекорачио границе Црне Горе. Његово дјело, врхунски исткано од афоризама, епиграма, поезије и кратких прича, функционише као оштра оцјена друштвених и политичких збитија. Шарац није само писац, већ и посматрач који својим хумором и сатиром, цинизмом и широким осмјехом, отвара ране друштва, приказујући морални суноврат, корупцију и опште посрнуће вриједности у које тоне једно друштво, негдје на брдовитом Балкану, заборављено и од Бога и од народа.
Рођен 1959. године у Пљевљима, Шарац је живот и стваралаштво чврсто везао за родне
просторе, који му служе као неисцрпна инспирација за критику власти и друштвених аномалија, за указивање на промашаје и пропусте. Након завршеног Економског факултета у Београду, донио је, можда, неочекивану одлуку да се врати у родни град, умјесто да се прикључи елитистичким круговима који су и у то вријеме врвјели кроз престоницу. Овај повратак је симболички одраз његове привржености истини и одбијања лажног сјаја, што се директно пресликава и на његов књижевни израз, далек елитизму и намјештеним осмјесима. Он не говори из безбједне позиције, већ изнутра, из самог срца проблема, из свих слабости и о свим слабостима, проницљиво и упозоравајуће.
Срж Шарчеве поетике лежи у афоризму, краткој, али изразито моћној форми, којој се, чини се, највише предао, препознајући у њему снагу ријечи и снагу аргумента. Његови афоризми нису само пуке досјетке, већ концентроване истине, често парадоксалне и горко-хуморне, одвојене од стварности кавом се жели приказати овај свијет. Кроз њих доводи у питање све што се у друштву сматра неприкосновеним – од политичких лидера, јавних личности, финансијских магова, па све до националних митова. Примјер за то је афоризам „Сиромаштво се толико проширило да је захватило и поједине чланове наше партије“, који цинично разобличава лицемерје политичке елите која се етаблирала у све поре друштва, без намјере да одговори на невољу обичног човјека лишеног сваке слободе. Сличан ефекат постиже афоризмом „Живјели су у дивљим објектима. Припитомљени су тек пред изборе“, указујући на јефтину куповину гласова и понижење грађана, које је било чињеница неодвојива од наше политичке стварности, „разрађене машинерије“ у којој се тачно знало гдје је коме шрафу мјесто.
Поред афоризама, Шарац се истиче и као вјешт писац епиграма и сатиричних пјесама, који побуђују не мање интересовање од афоризма. Његови епиграми су мали, прецизни убоди, чиме се у неколико стихова сажима суштина проблема. У епиграму „Патриоте“, он сатирично констатује: „У животу све се мијења. Фукаре се брзо коте. Нема среће од поштења. Шпијуни су патриоте“, чиме преобликује уобичајено значење и разоткрива лажни патриотизам као маску за радње непримјерене човјеку који тежи општи вриједностима. Овај поступак, гдје се недохватни идеали суочавају са прљавом реалношћу, представља кључни аспект његове сатире, која, како смо већ констатовали, умије да буде храпава, а мјестимично и груба.
Шарац се не устеже да критикује ни менталитет народа, све његове мане, недоречености, неправде, недосљедности… Текстови и афоризми често указују на пасивност, недостатак критичке свијести и прихватање апсурда као нормалности, чиме се мијења укупни квалитативни поредак свијета и времена. Афоризам „Свако од нас има изабраног љекара, а сви заједно имамо изабраног болесника“, метафорично описује колективну апатију и слијепу оданост политичким вођама, које умију да управљају народом по сопственим узусима, не одустајући од општих принципа непринципијелне политике. Овим приступом, он не штеди никога, јер сматра да је за стање друштва одговорност свих који у њој егзистирају.
У збирци „Условна слобода: афоризми, еротизми и епиграми“, Шарац приказује тематску разноврсност и оштрину. Наслов Условна слобода сам по себи је метафора за стање у коме се човјек осјећа слободним, иако је заробљен у систему који га уништава, а уједно и отворена алузија на аномалије које постају јавно видљиве друштву. Рецензент Велизар Радоњић истакао је да Шарац не пише сатиру, већ је ствара, што указује на аутентичност и умјетничку снагу његовог израза, као и на темељне вриједности аутора, који је дат таквим каквим је дат. На махове далек и недокучив, а онда опет јасан и отворен, разумљив и прихваћен.
Поред сатиричног стваралаштва, Шарац је даровит и плодан пјесник, што је потврђено наградама за најбољу књигу пјесама у рукопису Матице српске за збирку „Ноћ у којој се вратила Санела“. Професор Велибор Пуповић истакао је да је главна тема те збирке потрага за истином, један од темеља његовог поетског израза, чиме је пјесник доведен у двоструку раван. Онтолошка запитаност остаје и даље отворена. Може ли писац открити истину? Овај дуализам, између пјесника и сатиричара, показује дубину Шарчевог талента и његову способност да свијет посматра из различитих углова, допуњујући једно стваралаштво другим, упућујући један израз ка другом изразу, а све како би се дошло до покушаја одговора на ону вјечну загонетку.
Стил Миленка Мира Шарца одликује се једноставним језиком, прожетим народним говором, али са изузетно дубоком мишљу, која заокуплја пажњу читаоца. Он не користи компликоване фигуре, већ се ослања на непосредност и аргумент, на оно што бисмо могли назвати завшницом у љепоти. Овакав приступ омогућава да његове поруке допру до најшире публике, али истовремено носи и изузетно тешко бреме књижевног заната, мајсторства које је вјероватно најтеже остварити. Шарац, рекли смо, користи хумор као средство за преношење горких истина, можда оних најопоријих, тјерајући читаоца да се насмијеје, али и да се суочи са неугодном реалношћу која га окружује.
Његово стваралаштво, како смо констатовали, релевантно је не само у локалним оквирима, већ и у ширим, регионалним просторима. Све оне друштвене аномалије и проблеми које Шарац третира – корупција, лажни патриотизам, друштвена апатија, незнање (…) – универзални су и присутни у многим друштвима сличним нашем. Зато његова дјела имају трајну вриједност и служе као опомена и огледало времена у коме живимо и које ће за разлику од Алисиног вјероватно постати наш рам за неки нови портрет. Миленко Миро Шарац, као хроничар друштвене кризе, остаје глас разума у безобаљу безумља, доказујући да сатира, када је мајсторски изведена, може бити моћније оружје од било које политичке декларације или декорације.
У свом раду, писац показује како сатира није само форма забаве, већ суштинска критика која подстиче на размишљање и буђење свијести, на онај трзај из сна када нисмо сигурни да ли смо будни или још сањамо. Његова моћ лежи у способности да комплексне друштвене проблеме сведе на једноставан, али убојит афоризам, откривајући апсурд и лицемерје у свој њиховој огољености. Кроз своје текстове, који нису пошалице, нити испразно слагање ријечи он подсјећа да су одговорност и морал кључни за здравље друштва, а да губљење етичких вриједности води у недођије и јаме из којих се послије тешко може пронаћи излаз. Због тога његово стваралаштво превазилази границе саме литературе, мада то у суштини јесте, и постаје важан друштвени коментар, звук чији одјек траје и након што читање заврши.
Ђорђе Брујић
