УЛИЦА   ТРШОВА – до  1945.  принца  Ђорђа  Карађорћевића (1)

0
655

Пљеваљске  улице , сокаци, махале  (8)

УЛИЦА   ТРШОВА – до  1945.  принца  Ђорђа  Карађорћевића (1)

Пише: Војкан Т. Бојовић

Једна  је  од  шест  улица који  чине  историјску пљеваљску  Раскрсницу и  која  других  пет  води  право  у  жилу  куцавицу  града, некада  чувену  Чаршију и  њене кафане, дућане надасве   корзо и  све оне  које желимо  да  видимо и чујемо… У  њој су , до  скора,  једина градска  православна  црква, подигнута  1927.године,  Гимназија коју  је основала  далеке  1901. године  Српска  влада  и  њен  први  директор Танасије  Пејатовић,  прва апотека  у  граду Риста Вукотића,  Општински  суд…  Носила  је  име принца  Ђорђа П. Карађорђевића, до  1945.  А  од  тада  народног  хероја  Рифата  Бурџевића Трша. Нисам  у  сазнању да  ли  је  Тршо  икада  био  у  њој, али  принц  Ђорђе  јесте,  неколико  мјесеци 1941.  када  су  га  њемачки  фашисти   протјерали  из  Београда  у  „санџачку  касабу“, јер  је  одбио  сардању, да  буде предсједник  Владе окупиране  Србије. Остало  је  упамћено да  су  га  због  тога уважавали  комунисти,  а  хроничари  и  савременици  тог  времена  у  Београду биљеже  да  му  је  после  завршетка  рата  Пеко  Дапчевић  нудио  и  аутомобил  и  шофера  али  да  је  он  то  одбио, рекавши, да му  је  довољан  бицикл!  Преминуо  је  као  пензионер  у  Београду  1972. године.

Многи  од  нас, са ранијом  годином  производње, прошли смо доста  улица  и  градова, па  и држава у „региону“  и  ван  њега… али  ипак код  већине остаје  највише  упамћена  и  највољенија она  којом  смо  првом протрчали, у  којој смо  упознали прве игре и  другаре и све  оно  што  ће  нам  живот подарити, од  првих  симпатија и  љубави, до  одлазака, растанака, поновних  сусрета… краткотрајних  повратака  у  улицу, гдје  нас  више  нико  не  чека, не  радује  се доласку,  не  познаје…. Ипак,  остало  је  нешто  од  онога,  од  оне  улице , другова, игре, оног  сусрета  испред  школе, првог  стиска руку… Све  то  неда  да  те  заборавим  и  зато  ово  пишем о  „мојој улици“. Звали  смо  је  „Наш  булевар“ . Има цркву и гимазнзију, апотеку,  суд, кафане  и нас, вјечите ђаке, пјснике, занатлије, трговце, спортисте… Ето, о  свему  томе  у  два  дијела.

У првом Црква  Св. Петке, Гимназија „Танасије  Пејатовић“, апотека  „Ристо  Вукотић“…

ЦРКВА  СВ. ПЕТКЕ

Како средстава  за изградњу  цркве није  било ни  код  Општине, а ни у  буџету  надлежног Министарства  вјера, то  је  црква  подигнута  добровољним  прилозима  српског  народа,  и посвећена Преподобној  Мати Параскеви, као заштитници  града, који  је  на  њен  дан  27.10.1912. ослобођен петовјековног турског робовања, а 27.10.1918. аустроугарске   окупације. У скоро једном вијеку постојања, црква  и  њени  вјерници били  су  изложени разним  видовима  терора и  напада.

Већ 1.12.1941. године, у  нападу  на  Пљевља,  била је готово разрушена, пожар је  уништио  све  што  је  могло  горјети. Италијански  војници  су обновили  звоник, направивши  га  у  пирамидном  облику,  и покрили  лименим плочама као и  кров… Завршетком  рата нове  власти  према  цркви и  свештенству примењују  мјере  које  на  разне  начине санкционишу  њено дјеловање.

Писмо  епископа  будимљанско- полимског г. Макарија , проту  Милану Д.  Крезовићу  архијерејском намјеснику пљеваљском , поводом  хапшења  прота  Павла  М. Џаковића  и  свештеника  Неђељка и  активности  које  преузима  за  њихово  ослобођење из  затвора „у   коме  људи  невино  пате  и  страдају“.

A у Пљевљима је  тих  поратних  година народ  у Корјенића  сокаку  (Принциповој  улици), испред  куће  Корјенића, стајао  данима, молећи  да се из  магазе, претворене  у  затвор, пусте ничим  грешни прото  Милан  Д. Крезовић  и „позната  професорица“ ( није  била  сагласна да  јој  се  име  објављује), о  чему  је  у  свом „Пљеваљском  собету“  свједочио поета и прозни писац Миомир Мићун А. Шиљак (1931 -2007) описујући  својеврстан  перформанс који  је у  Бадњој  вечери у затворској  магази  направио  прото  Милан!

Послије хапшења  свештеника услиједили  су  напади  на  црквене  објекте: Св. Петке, Св. Илије  на  Илином  брду  и Св. Петра и  Павла у  Бољанићима… о  чему  сам укратко  писао  у  књизи  „Црква Св. Петке у пљевљима“, која  је  штампана, уз благослов  блаженопочившег патријарха  Павла, у Београду  1999. године.

Године 1950. У цркви  Св.  Петке  је  уз  помоћ тајно прикупљених прилога вјерника (Законом  је било забрањено свако финансијско  учешће грађана за  вјерске  заједнице) урађен иконостас, часна  трпеза, пјевница, свјећњаци и други предмети за чинодејствовање  служби  Божијих. Иконостас  и  остале  столарске  радове  урадили  су синови неимара Максима Т. Бојовића (1852 – 1945) Тодор  и Озрен,  без  икакве  накнаде, а  исто и  за  цркву  Св.  Илије на  Илином  брду.

Посебна  вриједност  су слике  светаца на  иконостасу,  рад свјетски познатог  фреско- сликара Руса  Андреја  Васиљевића  Биценка (1886 – 1985). Биценко  је  урадио седам  великих икона: Св. Архангела Михаила (био на вратима лијево), Св. Петку, Богородицу, Св. Јована, Спаситеља, Св. Архиђакона Стефана (на  вратима  десно) и Благовијести… Није  могао  завршити остало  договорено  јер  су  га  тадашње  власти  протјерале  из земље. Умро  је  у  Америци  у 100. години.

Послије више  од  100  година пљеваљска  Раскрсница, сада са  црквом Св.  Петке, била  је  опет мјесто  окупљања православног  народа у  литијама  протеста  поводом доношења  Закона о слободи вјероисповијести.  На  Петковдан  1912. и 1918. овдје  се  играло  коло  радости,  послије  ослобођења од дуговјековног  робовања. Сада је  окупљање  било  у  одбрани  светиња. Давно је руски  путописац Александар  Гиљфердинг, послије  посјете  Пљевљима,  записао:

  • Нигде се слобода народног живота није очувала тако снажно као у Пљевљима…

(Детаљније  о  цркви  Св. Петке, градњи, свештенству , вјерницима  и  догађајима у  скоро  једном  вијеку  њеног  постојања у књизи  коју  сам  поклонио  цркви).

ГИМНАЗИЈА  1901 – 2021

Како је  у  архивским  документима сачувано, у Пљевљима је 18.11.1901. (по новом календару) почела  са  радом Српска  гимназија, као  једина и прва српска нижа  гимназија у Старој Рашкој и на Косову  и  Метохији. Гимназија  је  отворена на  иницијативу Српске црквено–школске општине пљеваљске а уз помоћ Владе  Краљевине  Србије и Рашко – призренске  митрополије (којој  су  Пљевља  припадала). Зграда  је  била  подигнута  већ 1896. године. Наставни  кадар и настава били су  одлично  уређени, трудом и  знањем  Танасија Пејатовића, професора, који  је  од 1899 – 1901.  био  суплент  у Српској  гимназији  у  Скопљу.

Отварање гимназије у Пљевљима није примљено добронамјерно од турског и  аустријског  окупатора, иако  су  за  то  биле  обезбијеђене све потребне  дозволе, па  је у  подметнутом  пожару 30.10.1904. изгорјела  у  цјелости  зграда  Гимназије, подигнута  на манастирском  читлуку.  Услиједила  је  помоћ  Владе  и  Срба  из  Србије  (око 15 хиљада гроша), Турске 9.4,  Црне Горе  2.5… и  нова  зграда, на  темељима  изгорјеле (она у којој је сада Средња стручна школа) свечано  је  отворена 1907.  Она  је  у  тој згради  била  све  до  1954. године, када  прелази у  тадашњу  зграду основне  школе, (изграђена 1940) у  данашњој Тршовој 27,  гдје  је  и  сада, а  основна  школа у  њену  зграду. Тако се  догодило да је писац ових редова започнео основно  школовање у  данашњој  згради  Гимназије, остале  у школама на  Читлуку, а  завршим тамо  где  је  почео – у Гимназији у Тршовој  27!

Прва генерација ђака пљеваљске Гимназије 1955/56, која  је  матурирала у  данашњој  згради Гимназије, били  су  протагонисти културног и  спортског  живота  града. Комплетан  тим  тада преименованог  тима  Ф.Д. Брезника  у  Ф.Д. Рудар био  је од  матураната и ђака  гимназије: с  лијева М. Перуничић (члан управе), Д.Ивановић Чиља, наставник  гимназије, тренер  и  капитен, Будо В. Јауковић, Мустафа Пијаловић, Михаило Мика Зиројевић, Миомир  Миле В. Војиновић, Крсто Ш.  Андесилић, Ђорђе Ђокица М. Симић, Микица Иванишевић, Крсто М. Соковић, Садик М. Катана и Томислав Томо М. Кнежевић.

Отишли  су  другови,  оставила  је  Гимназија  нас,  али  нисмо  ми  њу! Moже  и  она  Бајагина: Моји  су  другови, бисери расути…

Моћевац  је  био „Мали  Цариград“ и  остао  упамћен и  по  љепоти  својих  дјевојка, Ћирковића  Магде,  коју  је  сваки  од  нас  имао у  нашој  Гимназији.

„Тих година  смо  сви  ми  вољели, али  су мало вољеле  нас…“

Kao и друге улице са Раскрснице и Тршова је била  препуна у  моје  вријеме,  спортистима, највише  кошаркашима и  кошаркашицама… Андрија  Св.  Кнежевић, Сања и Драган Кнежевић, Војкан Бруно, Бобан С. Шаулић, Миња В. Стијеповић , Сејо Х. Аликавазовић и  доста  других, углавном  гимназијалаца: Новак К. Ноца К. Дамјановић, Драган Н.  Вемић, браћа Рондовић… сестре Алексић, Ковина Аничић Брашанац, Магда Безаревић… (Детаљније у „Гимназијалци спортисти“, „Историја  Пљеваља“).

Никшићка легенда, а и шире, поета  Вито  Николић, одужио се  гимназијалкама стиховима. Ја, ето,  дуго  чуваним  фотографијама по  мојим  албумима . Вријеме  је  да  их  подјелим. Доста  су  биле  код  мене,  мало  ли  је  пет деценија…

У другом дијелу   „Тршове 2“ , „Моје  улице“, дјетињство  дјечака Тршове  улице, пјесници, занатлије, куће,  личности  и  догађаји…

Београд, 20. децембар 2020.

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here