Пљеваљске улице , сокаци, махале (8)
УЛИЦА ТРШОВА – до 1945. принца Ђорђа Карађорћевића (1)
Пише: Војкан Т. Бојовић
Једна је од шест улица који чине историјску пљеваљску Раскрсницу и која других пет води право у жилу куцавицу града, некада чувену Чаршију и њене кафане, дућане надасве корзо и све оне које желимо да видимо и чујемо… У њој су , до скора, једина градска православна црква, подигнута 1927.године, Гимназија коју је основала далеке 1901. године Српска влада и њен први директор Танасије Пејатовић, прва апотека у граду Риста Вукотића, Општински суд… Носила је име принца Ђорђа П. Карађорђевића, до 1945. А од тада народног хероја Рифата Бурџевића Трша. Нисам у сазнању да ли је Тршо икада био у њој, али принц Ђорђе јесте, неколико мјесеци 1941. када су га њемачки фашисти протјерали из Београда у „санџачку касабу“, јер је одбио сардању, да буде предсједник Владе окупиране Србије. Остало је упамћено да су га због тога уважавали комунисти, а хроничари и савременици тог времена у Београду биљеже да му је после завршетка рата Пеко Дапчевић нудио и аутомобил и шофера али да је он то одбио, рекавши, да му је довољан бицикл! Преминуо је као пензионер у Београду 1972. године.
Многи од нас, са ранијом годином производње, прошли смо доста улица и градова, па и држава у „региону“ и ван њега… али ипак код већине остаје највише упамћена и највољенија она којом смо првом протрчали, у којој смо упознали прве игре и другаре и све оно што ће нам живот подарити, од првих симпатија и љубави, до одлазака, растанака, поновних сусрета… краткотрајних повратака у улицу, гдје нас више нико не чека, не радује се доласку, не познаје…. Ипак, остало је нешто од онога, од оне улице , другова, игре, оног сусрета испред школе, првог стиска руку… Све то неда да те заборавим и зато ово пишем о „мојој улици“. Звали смо је „Наш булевар“ . Има цркву и гимазнзију, апотеку, суд, кафане и нас, вјечите ђаке, пјснике, занатлије, трговце, спортисте… Ето, о свему томе у два дијела.
У првом Црква Св. Петке, Гимназија „Танасије Пејатовић“, апотека „Ристо Вукотић“…
ЦРКВА СВ. ПЕТКЕ
Како средстава за изградњу цркве није било ни код Општине, а ни у буџету надлежног Министарства вјера, то је црква подигнута добровољним прилозима српског народа, и посвећена Преподобној Мати Параскеви, као заштитници града, који је на њен дан 27.10.1912. ослобођен петовјековног турског робовања, а 27.10.1918. аустроугарске окупације. У скоро једном вијеку постојања, црква и њени вјерници били су изложени разним видовима терора и напада.
Већ 1.12.1941. године, у нападу на Пљевља, била је готово разрушена, пожар је уништио све што је могло горјети. Италијански војници су обновили звоник, направивши га у пирамидном облику, и покрили лименим плочама као и кров… Завршетком рата нове власти према цркви и свештенству примењују мјере које на разне начине санкционишу њено дјеловање.
Писмо епископа будимљанско- полимског г. Макарија , проту Милану Д. Крезовићу архијерејском намјеснику пљеваљском , поводом хапшења прота Павла М. Џаковића и свештеника Неђељка и активности које преузима за њихово ослобођење из затвора „у коме људи невино пате и страдају“.
A у Пљевљима је тих поратних година народ у Корјенића сокаку (Принциповој улици), испред куће Корјенића, стајао данима, молећи да се из магазе, претворене у затвор, пусте ничим грешни прото Милан Д. Крезовић и „позната професорица“ ( није била сагласна да јој се име објављује), о чему је у свом „Пљеваљском собету“ свједочио поета и прозни писац Миомир Мићун А. Шиљак (1931 -2007) описујући својеврстан перформанс који је у Бадњој вечери у затворској магази направио прото Милан!
Послије хапшења свештеника услиједили су напади на црквене објекте: Св. Петке, Св. Илије на Илином брду и Св. Петра и Павла у Бољанићима… о чему сам укратко писао у књизи „Црква Св. Петке у пљевљима“, која је штампана, уз благослов блаженопочившег патријарха Павла, у Београду 1999. године.
Године 1950. У цркви Св. Петке је уз помоћ тајно прикупљених прилога вјерника (Законом је било забрањено свако финансијско учешће грађана за вјерске заједнице) урађен иконостас, часна трпеза, пјевница, свјећњаци и други предмети за чинодејствовање служби Божијих. Иконостас и остале столарске радове урадили су синови неимара Максима Т. Бојовића (1852 – 1945) Тодор и Озрен, без икакве накнаде, а исто и за цркву Св. Илије на Илином брду.
Посебна вриједност су слике светаца на иконостасу, рад свјетски познатог фреско- сликара Руса Андреја Васиљевића Биценка (1886 – 1985). Биценко је урадио седам великих икона: Св. Архангела Михаила (био на вратима лијево), Св. Петку, Богородицу, Св. Јована, Спаситеља, Св. Архиђакона Стефана (на вратима десно) и Благовијести… Није могао завршити остало договорено јер су га тадашње власти протјерале из земље. Умро је у Америци у 100. години.
Послије више од 100 година пљеваљска Раскрсница, сада са црквом Св. Петке, била је опет мјесто окупљања православног народа у литијама протеста поводом доношења Закона о слободи вјероисповијести. На Петковдан 1912. и 1918. овдје се играло коло радости, послије ослобођења од дуговјековног робовања. Сада је окупљање било у одбрани светиња. Давно је руски путописац Александар Гиљфердинг, послије посјете Пљевљима, записао:
- Нигде се слобода народног живота није очувала тако снажно као у Пљевљима…
(Детаљније о цркви Св. Петке, градњи, свештенству , вјерницима и догађајима у скоро једном вијеку њеног постојања у књизи коју сам поклонио цркви).
ГИМНАЗИЈА 1901 – 2021
Како је у архивским документима сачувано, у Пљевљима је 18.11.1901. (по новом календару) почела са радом Српска гимназија, као једина и прва српска нижа гимназија у Старој Рашкој и на Косову и Метохији. Гимназија је отворена на иницијативу Српске црквено–школске општине пљеваљске а уз помоћ Владе Краљевине Србије и Рашко – призренске митрополије (којој су Пљевља припадала). Зграда је била подигнута већ 1896. године. Наставни кадар и настава били су одлично уређени, трудом и знањем Танасија Пејатовића, професора, који је од 1899 – 1901. био суплент у Српској гимназији у Скопљу.
Отварање гимназије у Пљевљима није примљено добронамјерно од турског и аустријског окупатора, иако су за то биле обезбијеђене све потребне дозволе, па је у подметнутом пожару 30.10.1904. изгорјела у цјелости зграда Гимназије, подигнута на манастирском читлуку. Услиједила је помоћ Владе и Срба из Србије (око 15 хиљада гроша), Турске 9.4, Црне Горе 2.5… и нова зграда, на темељима изгорјеле (она у којој је сада Средња стручна школа) свечано је отворена 1907. Она је у тој згради била све до 1954. године, када прелази у тадашњу зграду основне школе, (изграђена 1940) у данашњој Тршовој 27, гдје је и сада, а основна школа у њену зграду. Тако се догодило да је писац ових редова започнео основно школовање у данашњој згради Гимназије, остале у школама на Читлуку, а завршим тамо где је почео – у Гимназији у Тршовој 27!
Прва генерација ђака пљеваљске Гимназије 1955/56, која је матурирала у данашњој згради Гимназије, били су протагонисти културног и спортског живота града. Комплетан тим тада преименованог тима Ф.Д. Брезника у Ф.Д. Рудар био је од матураната и ђака гимназије: с лијева М. Перуничић (члан управе), Д.Ивановић Чиља, наставник гимназије, тренер и капитен, Будо В. Јауковић, Мустафа Пијаловић, Михаило Мика Зиројевић, Миомир Миле В. Војиновић, Крсто Ш. Андесилић, Ђорђе Ђокица М. Симић, Микица Иванишевић, Крсто М. Соковић, Садик М. Катана и Томислав Томо М. Кнежевић.
Отишли су другови, оставила је Гимназија нас, али нисмо ми њу! Moже и она Бајагина: Моји су другови, бисери расути…
Моћевац је био „Мали Цариград“ и остао упамћен и по љепоти својих дјевојка, Ћирковића Магде, коју је сваки од нас имао у нашој Гимназији.
„Тих година смо сви ми вољели, али су мало вољеле нас…“
Kao и друге улице са Раскрснице и Тршова је била препуна у моје вријеме, спортистима, највише кошаркашима и кошаркашицама… Андрија Св. Кнежевић, Сања и Драган Кнежевић, Војкан Бруно, Бобан С. Шаулић, Миња В. Стијеповић , Сејо Х. Аликавазовић и доста других, углавном гимназијалаца: Новак К. Ноца К. Дамјановић, Драган Н. Вемић, браћа Рондовић… сестре Алексић, Ковина Аничић Брашанац, Магда Безаревић… (Детаљније у „Гимназијалци спортисти“, „Историја Пљеваља“).
Никшићка легенда, а и шире, поета Вито Николић, одужио се гимназијалкама стиховима. Ја, ето, дуго чуваним фотографијама по мојим албумима . Вријеме је да их подјелим. Доста су биле код мене, мало ли је пет деценија…
У другом дијелу „Тршове 2“ , „Моје улице“, дјетињство дјечака Тршове улице, пјесници, занатлије, куће, личности и догађаји…
Београд, 20. децембар 2020.
