БИОСКОП МОЈИХ ДАНА…

0
492

Сјећања

БИОСКОП МОЈИХ ДАНА…

Пише: Војкан Т. Бојовић

Шта ако  је  нестало сјаја у трави

и раскоши једног цвета и младости?

Нећемо туговати,

сачуваћемо снагу за оно што је преостало.

И тражићемо срећу у ономе што долази…

Данас, овог корона априлског дана, посјетих у Културном центру Београда изложбу  плаката наших (југословенских) првих  филмова од 1947. тј. од  наше  „Славице“ Ирене  Колесар

Ето ко је је кумовао имену тадашњих беба да  добију име – Славица. После је  дошао Роко са Марином, па Гордана… Није ријеткост да су имена давана по филмским идолима: Тарзан  или Ђина, итд…

А први филм који сам гледао био је у завичајном  Дому  културе,  мексикански „Један  дан  живота“. Надживјела га је његова музика „Мама Хуанита“, касније интерпретирана у  разним верзијама, као  „Чаша горкх  суза“ и  др.  Било  је  то  вријеме када су мексиканска  музика (Славко Перовић, Никола Каровић и др), италијанска канцона, шансоне и шлагери били музички хитови на ЈУ просторима и шире. Биоскопска  сала  била  је тада изнад фискултурне сале Дома културе и улазило се углавном на други улаз са јужне  стране (као у плесну салу). Када  се угасило пљеваљско Градско народно позориште 1958. године, сала  је  постала филмска.

Много година  касније упознаћу се са човјеком универзлних знања и  великих умјетничких остварења, поч. Здравком  Велимировићем, аутором филма „Проверено мин нет“. Рекао  бих играно–документарни филм о ослобађању Београда 1944. године, из кога ми је  сцена сусрета, у  тек  ослобођеној  улици, дечака Бошка са Чубуре, са стиснутом шаком  кликера,  и нешто старијег младог борца Црвене армије Сакена из Казахстана, са пушком, остала незаборављена до данашњих  дана.

Вријеме када  смо  сви  жељели  да  будемо  „Тарзани“!  Може  и  без „другарице“, јер  оне  ће  доћи  касније. Џони  Вајсмилер, олимпијски  шампион  у  пливању и „другарица“ Морин  О’ Саливен, а Ћита  је  мајмун  Ћита.

Није прохујао ни деценијама, ни  вихором. Када су филмови били инспирација, сан, жеља,  да будеш неко и нешто. Гдје су данас  те  величине као Клерк Гебл и Вивиен Ли? Како нас  је Америка освајала филмовима, музиком, модом, фармеркама, бољим  животом… а онда све сравнила томахавкама, крстарећим, касетним, тајкунима, плишаним и обојеним револуцијама, све за „бољи живот“! Стајали смо без даха пред овим плакатима. „Дринцери“  „јалијаши“ су  „тапкали“ карте…

Ти  вестерн или „каубојски“ филмови били су  нам ипак најдражи. Поред лопте, играли  смо  се  каубоја  и  Индијанаца. Само  нас „индијанаца“  увијек  је  било  мање. Џеле, Мићко Маравић и  ја, чупали  смо  перушке  кокошкама, гаравили се…

Гари  Купер и Грејс  Кели у  незаборавном  вестерну „Тачно  у  подне“. Оставила Холивуд, за  краљевску  круну Монака. Непоновљива  лепота, коју  данашњи  филм не познаје и не  проналази, нити  може да  направи естетска  хирургија  21. вијека.  То само може мајка  природа.

Љубав у невремену, после руске Октобарске  револуције, по  роману  Бориса  Пастернака. Др Јуриј Андрејевић Живаго (Омар Шариф) разапет  између две жене, оне  законите Тоње (Џералдина Чаплин) и оне  друге Ларе  Антипове (Џули  Кристи), добио је  6 Оскара. А музика „Ларине  песме“ је остала  за  сва  времена и генерације. Углавном, на многим  игранкама  тог  времена свирана  је за  крај, тј. последњи плес – даме бирају!

  • Зар не би  било  дивно да  смо  се  срели  раније пита  Лара  свог  љубавника Јурија, у  једној  од  сцена  филма,  а  милион жена широм свијета лије сузе. И све  симпатије  и  мушког и женског дијела  публике су  на страни др Живага и његове љубавниице Ларе. И гледаоци и читаоци Пастернаковог романа и дан данас се питају зашто је писац одабрао  такав крај, тј. да ли је Живаго морао да умре и то на корак иза њених леђа, а да Лара то никада неће сазнати?

Непоновљиви  Џемс Дин.  Ко  није  пожелио  да  бар  мало  личи  на  њега? Бутновник  без  ралога!

„И ти си  једне  зиме у тами нашег кина, љубећи  нежо мене, љубила Џемса Дина. У провинцијском  кину, старе филмове дају, тамо  још  увек  правда побеђује  на  крају…“

Донесе  ми  син  ову  мајицу из  Француске (каже  много  је популарна), знајући  да  сам  волио  тог  „бунтовника  без  разлога“… Ех,  да  је  стигла  раније… можда  би  и  у  сали  нашег  кина „љубила  и  мене, баш  као да  љуби Џемс  Дина“!

Волела је „Сјај у трави“ (ма и ја и Лорку и Бодлера), пјевали су моји „Индекси“, непоновљиви Даворин Поповић Пимпек и другови… Црни бисер – Натали Вуд, словенска  љепота  и  Ворен  Бити… Али „Сад  си  у  животу  и  морала  би  знати – нема  више  никог да  ти  врати  сјај  у  трави“!  Или  како  то  у  стиху  написа В. Голсворди а  ја  препјевах: Шта  ако  је  нестало сјаја у трави/ и раскоши једног цвета?/ Нећемо туговати/ сачуваћемо снагу  за  оно  што је преостало/ тражићемо  срећу у ономе што  долази…

Рајан О’ Нил и Али Мек Гроу у „Љубавној  причи“ о сиромашној Џенифер и богатом  Оливеру која је  расплакала пола планете. Они се  воле, вјенчавају и  све  се  одвија  као  у  бајци, али Џенифер  се  разболи и умире. Далеке седмдесете. „Нико  више  не  сања, прошло  је  доба  сретно, ко  да  се ј..е  с тиме,  сви  хоће  конкретно…“ И дође то  „конкретно“! А  то  је  ово  данас  и  овдје! А и музика  из овог  филма је  за  сва  времена.

Два  динара  друже! Е то су  те  карте за 26.  ред провинцијског  кина, 7.9. 1969. Није  дошла , а договерено је  у 5  до 5. Остале  су  само  карте и  сјећање  да  је  једном  био  један  биоскоп! Звао  се „1. децембар“! А било  је много важно ко  је  на  вратима  биоскопа: Бахрија, Славко, Куршум, а  можда  и више од тога шта сјутра раде професори  из математике, физике, хемије…

Владимир Перић Валтер, је рођени Пријепољац. Савременици тих догађаја и  историчари тврде да је Валтер измишљен, а др Неле Карајлић  у „Фајронт у  Сарајеву“ пише „да  се  редитељ Крвавац није бавио историјским чињеницама и снимио је филм каубојско-дeтективске провенцијенције о покрету отпора кога  није ни  било…“. Али,  и  сам каже „да је тај каубојски филм постао симбол генерације, наш катализатор, мјесто  окупљања…“.  И не само нама, Бата Живојиноћ и Валтер постали су миљеници и ван граница Југе, а у  Кини и дан данас имају милионско гледалиште.

Ко није имао ову чланску карту имао је проблема са предвојничком! А и ту је било добрих  филмова. Били  смо сви  заједно  у спојеним  зеленим  клупама учионице  IV- 2. Наставник Данило (кинооператер) нам прво прочита садржај филма и нема добацивања и  коментара „Пис мацо“ и  сл. Зврчи пројектор „Кварц“, слика  добра, филмови примјерени  ђацима и времену…

Незаборављен, имам га и на три ДВД-а.  Колико пута  сам  га  гледао? Храбри логораши, пристају да играју утакмцицу против нациста. Иако им  је у полувремену покрет  отпора  припремио бјекство кроз прокопан тунел до свлачионице, одлучују да наставе утакмицу, јер  губе 0-4! Враћају се на терен, смањују на 3-4 и онда у 90. минуту Боби Мур (мало  их  зна какав је то био играч енглеске репрезентације) центрира са десног крила а Пеле (овога ваљда многи знају или су бар чули за њега) маказицама изједначује на 4-4! Голман логораша Силвестер Сталоне… Стадион је у еуфорији, публика утрчава на терен и у  загрљају са  играчима одлази кроз  капије стадиона  на слободу! Побједом у бјекство!

Да, свако од нас имао би свој избор драгих незаборавних филмова, или музике из  филмова, која је неке и надживјела: „Трећи човјек“, „Шербурски кишобрани“, „Добар –  ружан –  зао“, „Кум“… или глумаца, поготово глумица, које нису знале или  хтјеле, или им није била  потребна, хируршка естетска љепота.

Тешко је све записати и описати и на ову тему, и филмове, и глумце, па ми неће  замјерити М.М, К.К, Б.Б, Катрин Данев, Роми  Шнајдер, Ален Делон, Жан Габен, Лино  Вентура… Неће  ми  замјерити ни ови данашњи, чије филмове не гледам и које не  познајем…

Да, живот  је  чудо,  али  и филм,  мислим  на  оне  раније и филмове и глумце… Можда  бих се могао сврстати у добре познавоце домаћег филма, посебно оних  Кустиних „Сјећаш  ли  се  Доли Бел“,Отац  на  службеном  путу“… Или  Живка Николића „Љепота  порока“, „У  име народа“, или „Ко то тамо пева“, „Маратонце“, „Варљиво љето 68“… „Дервиш и  смрт“, „Доротеј“, „Врхови  Зеленгоре“… Здравка Велимировића…

„Јужна пруга“ није туга. Лесковчанка брале! Љепота и глума  наше Слободе Мићаловић бар равна Моники  Белучи! Знао је то и велики Куста!

А у Андрић граду нађем се скоро увијек са његовим првим грађанином и утемељивачем  Емиром Кустурицом, земљаком, и није  да  му  није  важно  мишљене  једног  гледаоца  из 26. реда провинцијског кина… који је једном руком грицкао сјеменке а другу дијелио  са дјевојком….

 

Остала су  сјећања, фотографије, плакати,  програм  филмова из  београдских  биоскопа (којих  више нема), из неких седамдесетих…

Био  једном један биоскоп, ма било их стотине, хиљаде… Није то била судбина само  завичајног „1. децембра“. Старији  београдски  студенти и ђаци, памте вјероватно и ове из мог „Хербаријума сјећања“. Гдје  су још „Славија“, „Авала“,“Слобода“, „Партизан“ (само  еротика!), Дом  синдиката… Вријеме  гради – невријеме  руши! Можда ће, ко  зна  када,  опет неко лијепити карте („Муки“ мајсторе), питати ко цијепа карте, Барко, Курбег, Славко… држати се за  руке… јести кокице и грисине… Вријеме када су изласци са девојкама у биоскоп били врх врха.  А оне  летјеле ходницима и степеницама  Студењака, да се не закасни ни за „Журнал“… „Филмске  новости“ приказују… Бољег  мјеста  нисмо ни имали до ми мушки на утакмицама. Али, о њима други пут. Можда још само и о  глумцима тих наших филмова и времена, ма мајстори они прави и то глумом и љепотом,  због њих  сте  морали  вољети и Америку, нормално уз  музику, спорт, фармерке… Све је  ту било за  сва времена – и филм, и глумци, и музика која је доста пута надживјела  и сам  филм за који је настала: „Трећи човјек“, „Шербурски кишобрани“, „За шаку долара“, „Ларина пјесма“, „Љубавна  прича“, „Кум“… ко би се свега сјетио…

Можда фали Катрин Данев, Роми Шнајдер, Ђина… Мени је  заувијек остала прва –   Натали…!

Неко ће све ово допунити и боље описати чари биоскопа, заједничког гледања филма, мјесто нашег дружења, упознавања, коментара…  Шта  значи да  гледаш филм сам? То је  као да  идеш  сам на  утакмицу, или шеташ сам на  некадашњем корзоу… Ти плакати буде сјећања и шта  си и ским  гледао, и  да ли  си уопште гледао филм или у њену ручицу и очи… Па онај плакат за следећи – а „следећи“, када ће он доћи… Има ли све ово  репризу? Ко зна, ништа неће бити, што већ није било!

Београд, април 2021.

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here