60 ГОДИНА ОД НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ

0
126

 Иво Андрић

60 ГОДИНА ОД НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ

Пише: Велибор Пуповић

Рођењем Травничанин, дјетињством Вишеграђанин, без сјећања на оца, одрастао у условима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине; Младобосанац својом младошћу, својим животом највећи српски писац, што му је и за живота и постхумно донијело борбу непрестану. Свом биографу Љубу Јандрићу каже да је ,,можда у писању важно бити гладан и проклет”.

Књижевну активност почиње 1911. године, објављивањем пјесама у ,,Босанској вили“. Исте године постаје предсједник Српско-хрватске напредне омладине, која је чинила идеолошко језгро Младе Босне. Због припадности Младој Босни добар дио Великог рата ће провести у затворима у Сплиту и у Марибору, а потом и у неком виду изгнанства на слободи. Касније крхко здрвље спасиће га од мобилизације и сигурног одласка на фронт. Здушно је подржавао формирање југословенске државе. Оскудно новинарско извјештавање о данима уједињења даје му повода да критикује ,,тај журналистички точак који много меље, а мало брашна даје“. ,,Велики рат”, који се одвијао у њему, биће, посредством лирске рефлексије, убиљежен у ,,Еx Pontu“. Непосредно након Првог свјетског рата, Андрић, као један од људи који су своју опредјељеност ка уједињењу и стварању јединствене јужнословенске државе показали кроз своје активности, улази у дипломатију. Рим (Ватикан), Букурешт, Трст, Грац, Марсељ, Париз, Мадрид, Брисел, Женева и Берлин, били су градови у којима је обављао своју дипломатску дјелатност, све до Другог свјетског рата. Та мјеста су битно тематски, па и поетички, ,,контаминирала” његову књижевну, али и животну, дјелатност. Његово присуство (у својству посланика Краљевине Југославије у Берлину) потписивању Тројног пакта у Бечу, оставиће трајан печат у његовој, не само дипломатској, каријери. Почетак рата у Југославији Андрића затиче у Берлину, одакле бива протјеран. Не пристајући на понуду да се ,,склони” у неутралну Швајцарску, одлази у Југославију, да би у Београду и Сокобањи провео период до ослобођења. Вели он: ,,Писац који жели да пише о свом народу мора бити заједно с њим. То је основни корен на који се ослањају и његова реч и његово дело.”

Револуционарно доба донијело је са собом нови друштвени пут. Успијевши да савлада изазове рата, ,,да остане жив и да остане човек”, Андрић се суочио са изазовима нове идеологије. Дочекавши ослобођење Београда (20. октобра 1944. године) у стану у Призренској улици, Андрић бива убрзо посјећен од стране представника ратних побједника. Његова ,,предратна активност” у служби претходне државе, као и његово ,,држање” током рата, бивају предметом интересовања оних који су ,,одлучивали” о даљој пишчевој судбини. Поступак који су нове (комунистичке) власти посебно уважиле био је садржан у пишчевој одлуци да током рата, 1942. године, одбије да, ,,док његов народ пати”, Српска књижевна задруга штампа његове приповијетке. Андрић је све вријеме рата водио биљешке о страдањима нехрватског становништва у усташким злочинима, што је, између осталог, вјероватно био мотив да се тада добровољно одрекне католичанства. Решењем Министарског савјета од новембра 1941. године Андрић је пензионисан, ,,али је чврсто одлучио да, док рат траје, пензију не прима”.

Након ступања у контакт са новим властима, наш писац објављује остварења (,,Травничка хроика“, ,,На Дрини ћуприја“ и ,,Госпођица“) која је написао или завршио за вријеме окупације.. ,,Прочешљавањем” пишчевог ,,држања” непосредно прије и током рата, нови идеолози су, знајући за Андрићев углед у друштву, тражили начин заједничког функционисања. Вријеме доказивања ,,исправности”, и туђе и своје, је почело, а резултати тог доказивања морали су бити брзо доступни и видљиви, јер власт је помно мотрила и брзо успостављала диктатуру, а ваљало је остати жив у времену када се, како Андрић каже цитирајући Његоша, судбе по вјетру окрећу. Познати су били његови предратни ставови. Истичући Андрићев однос према држави, Боривоје Јевтић наводи да је Андрић ,,пред одлазак у Берлин словио као национални човек коме се нису могле никад приметити извесне левичарске наклоности, чак ни за вољу моде.” Године 1945. Андрић је постао први предсједник Удружења књижевника Југославије. Из тог удружења израшће Савез књижевника Југославије, кровна књижевна организација у Југославији, на челу које је, касније, постављен управо Иво Андрић. На оснивачком конгресу Савеза књижевника Југославије, у великој сали Коларчевог универзитета у Београду, Андрић је имао улогу главног говорника, која му се по природи његове функције сама наметала: ,,Ја немам смисла за говоре; склоност према говорништву у супрптности је са писањем; кад бих имао дара да држим говоре, не верујем да бих уопште неговао писану реч.” Тај отклон од владајуће форме понашања био је и отклон од владајућих идеолошких начела, па и од саме идеологије. Андрић: ,,Ја мислим да ћете се и ви сложити са мном да наш рад не треба да отпочне дугим говорима и да без много речи приступимо организацији посла на који смо сви позвати.” Крлежа ће двадесетак година касније свом биографу Енесу Ченгићу казати: ,,А што се Андрића тиче, ми се добро знамо. Зна се да није био на лијевој страни, зна се да је Стојадиновић истицао како је Андрић добар Србин.“

Ако се феномени једног културолошког типа (Југославија после 1945. године) посматрају у контексту исказа који су били плод диктираног понашања у свим сферама живота, па и у умјетности, увиђа се да су они били наглашено културно саозначени, што значи да су ти феномени, у свим доменима живота, (под)свјесно стварани као продукти идеолошко-пропагандних алата, којима се покушавало саградити друштво по зацртаној мјери. Прича и причање, у андрићевском значењу тог појма, посматрају се с подозрењем у времену апсолутистичке владавине совијетских културних модела, који се модификују у доба објављивања Резолуције Информбироа, 1948. године. Неколико година касније појављује се часопис ,,Нова мисао”. Из новомисаоног таласа израњају различити ставови. Андрић је, као и увијек, био уздржан и опрезан. У јануарском броју ,,Нове мисли” појављује се текст Милована Ђиласа ,,Анатомија једног морала”, којим ће његова политичка каријера, због либералних ставова у погледу промјене уређења политичког система у Југославији, бити окончана. Да ли због значаја тог текста или због неких других фактора, чињеница да се у истом броју појавио одломак ,,Проклете авлије”, под насловом ,,Ћамил из Смирне”, остала је у сјенци. ,,Проклета авлија” је убрзо изашла из штампе. Тематски у дослуху са егзистенцијалистичким филозофским становиштем о утамничености човјека у свијету, о затворској цивилизацији, она имплицитно, претпоставља се, говори и о голооточанском феномену. Историјска (официјална) истина, као продукт владајућег начина мишљења, доводи се у питање. Прича попут инкарниране нужности надвладава простор и вријеме, она је вјечност сама.

Крај педесетих година за Андрића је био динамичан, нарочито на приватном плану. И поред тога што је редовно одлазио на утакмице ЖКК ,,Црвена Звезда”, на којима је, како се спекулисало, нарочиту пажњу обраћао на ,,игру” Љубице Оташевић (српске Софије Лорен), оженио се својом дугогодишњом познаницом Милицом Бабић. Добија стан у Београду, у тадашњој улици Пролетерских бригада 2а, у којем је данас спомен-музеј, гдје се налзи радна соба нашег књижевника (Водич: ,,Онаква је какву ју је оставио.”). Почетак шездесетих свакако је обиљежила кандидатура за Нобелову награду, коју добија 1961, прије равно 60 година. Ту овај текст стаје, а прича (о Андрићу), као и до сад, траје: ,,Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати, смисао те историје.“

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here