У Дражевини је данас обиљежено 79 година од хапшења првог човјека Југословенске војске у Отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића, а јуче у Београду 22 године од убиства првог демократски изабраног премијера након Другог свијетског рата, Зорана Ђинђића. Обиљежавање је протекло уз служења помена и полагање вијенаца, али се нигдје није могло прочитати да је Зоран Ђинђић убијен на исти дан када су комунисти успјели да се домогну Драже Михаиловића.
Многи ће рећи да се ради о случајностима и да убице Зорана Ђинђића, када су одлучили да изврше убиство, нису водили рачуна о томе да је управо 12. марта 1946. године од стране комуниста и њихових помагача ухапшен Драгољуб Дража Михаиловић. Међутим, ако се присјетимо да се велики свијетски моћници често играју са датумима и да често према неком народу на исте датуме спроводе казнене мјере, онда је сасвим јасно да је неко 2003. године када је одлучио да тадашњи премијер Зоран Ђинђић буде убијен, донио и одлуку да тај злочин треба да се изврши 12. марта.
У прилог тој чињеници треба навести и податке да 5. октобра 1813. године, након слома Карађорђеве војске, турска окупациона војска опет овладала Београдом. Истог датума, уз помоћ великих свијетских моћника 2000. године срушена је власт Слободана Милошевића. У конкордатској кризи 1937. године 24. јула мученички је пострадао патријарх српски Варнава Росић. Истог датума 1944. године, на молбе комуниста, енглески и амерички авиони су бомбардовали родни град патријарха Варнаве, Пљевља.
Драгољуб Дража Михаиловић је ухапшен 12. марта 1946. године, а комунисти су га, након монтираног судског процеса, погубили 17. јула 1946. године. И управо смртна казна је извршена 17. јула, на исти датум када су бољшевици у Русији 1918. године погубили Цара Николаја II Романова и његову породицу. И ко зна колико има оваквих случајева. Сигурно је да се велики свијетски моћници често играју на овај начин са својим противницима и најчешће са вођама малих народа који покушавају да воде самосталну политику.
Поставља се питање због чега је управо изабран 12. март за убиство Зорана Ђинђића и која је то сличност између Драже Михаиловића и некадашњег премијера Србије. Србима најчешће у очи падају њихове разлике, али је сасвим сигурно да су ова два човјека имала и сличност. Њихова највећа несрећа је била што су имали „пријатеље“ на западу и што су им вјеровали. Посебно нису били довољно опрезни када су покушали да воде самосталну политику, кроз коју су имали намјеру да сачувају свој народ од нових страдања.
Дража се изрекао, према свједочењу команданта Првог Равногорског корпуса Звонка Вучковића, када је пред представницима Енглеске војне мисије саопштио „Ми нисмо ничије слуге, па ни наших савезника“. Вучковић свједочио да је представник поменуте мисије официр Хадсон оштро реаговао, казавши да савезници очекују да ће припадници Југословенске војске у Отаџбини у 1942. години показати пожртвовање. То је значило да су такозвани савезници очекивали ново српско жртвовање. Дража није прихватио да Србе води у ново страдање. И управо од те 1942. године почиње писање пресуде Дражи.
Историчар Милослав Самарџић у протеклим годинама је јасно доказао да Дражу Михаиловића није издао Никола Калабић, како су то тврдили комунисти. Самарџић је јасно изнио и податке да је Никола Калабић погинуо у јануару 1946. године, два мјесеца прије него што је Дража ухапшен. Апсолутна већина избјеглих припадника Равногорског покрета су негирали да је Калабић извршио издају. Међутим, комунистима је требало да припаднике Равногорског покрета прикажу као распуштену банду и да прикрију помоћ енглеза приликом хапшења Михаиловића.
Зорану Ђинђићу је на сличан начин писана пресуда, односно од момента када је одлучио да убрза градњу храма Светог Саве на Врачару и да брани Косово и Метохију, почело је писање и извршење се десило 12. марта.
Свети владика Николај упозорава Србе да им је највећи гријех „Нестрпљење“. И заиста у те ријечи не треба сумњати. То се могло видјети у марту 1941. године, када су их Енглези преко генерала Мирковића и Симовића гурнули у рат са моћном Њемачком. Потом Срби нису имали стрпљења да сачекају да велики свијетски моћници заврше Други свјетски рат, већ су се опет подигли на оружје и изазвали ново страдање, а потом су пали у руке безбожних комуниста.
У суботу 15. марта је заказан велики протест у Београду. Свима је јасно да има доста злоупотреба у функционисању државних органа, али је исто тако јасно да је нечија жеља од великих свијетских моћника да се Србија и Република Српска оборе на кољена. Очигледно је да ових дана Срби немају стрпљења да разговарају и да се договорају. А велики су свијетски моћници можда планирали да се опет поиграју са датумима и да се 6., 12., 16 или 17. априла, на датуме када је Београд 1941. и 1944. године разаран од њемачких и енглеских авиона, деси ново страдање. 15. март је можда само увод. Зато Србима је потребно СТРПЉЕЊЕ, јер ће се због нестрпљења много кајати.
