Нова књига поезије „Глинска сриједа“ пјесника Ђорђа Брујића управо је изашла у издању Књижевне задруге Српског народног вијећа Црне Горе из Подгорице.
О Брујићевој поезији академик Дарко Танасковић је записао да су „стара времена од беспочетности текла и остављала своје биљеге на земљи и у људима, а ново вријеме нас запљускује све новим и новим таласима, и оним шуштећи тихим и оним урлајуће рушилачким, непрестано ронећи обале човјекове извјесности у погледу његове судбине у ткању опште повјеснице“.
Пјесништво Ђорђа Брујића, сматра Танасковић, није превасходно мистично или намјерно иницијацијски мистагогично, односно да у њему превладавају некакво изравно проповједничко вјерско надахнуће или вокација.
„Напротив, у овим згуснутим стиховима осјећа се снажна линија истински модерног, егзистенцијалистичког, па и песимистичког доживљаја свијета и човјековог положаја у њему“, сматра Танасковић.
Према његовим ријечима, „отуда и утисак о метафизичкој крстообразности његове поетике, у којој вертикала пресијеца и освјетљава хоризонтале старих и нових времена. Крста, зна се, нема ни без вертикале, али ни хоризонтале… А спознаје Смисла не може бити без човековог сведочења о њима“.
„Брујићев дар је елементаран, а пјеснички говор оплемењен и просијан медитативним меандрирањем, понирањем и успињањем између земље и неба, увијек и на земљи и на небу, а надасве у људском егзистенцијалном немиру (и моралном немирењу) са обезљуђујућим снагама исконског Зла. Рјечити топоними са завичајног и ширег српског националног простора и личности чија имена носе снажан симболички набој важна су стилска средства Брујићевог засићеног, али не и непроходног поетског рукописа“, ријечи су Танасковића.
Он истиче да се „у Брујићевим пјесмама, микрокосмос и макрокосмос зрцале један у другоме, као у каквој динамичној монади, довршеној у својој унутрашњој (пјесничкој) равнотежи, али и у сталној, вибрирајућој отворености према општем Смислу свих ствари“.
ЈАСЕНОВАЧКИ ТРИПТИХ
КОЖАРА
Ноћ из другог просијања
Донесе зрнце свјетлоносне клице,
Облаком се мјесец увио у сушу,
А овдје у пепелишту истог постојања
Твоје је чело хладно, и руке, и лице,
И не могу више дотаћи ти душу,
Ни угријати прамен њеног нестајања.
Није у овој соби једини мирис студи,
Нити мравља грудва једина тишина:
Босе су наше стопе и голе су нам груди,
На временском трену у ком је сламнат одар
Само је привид трупла и његова бјелина;
Разапете коже живот су других људи,
И плави, ријечни вртлог што у даху нам је модар,
Као јесење море које под длановима кријем;
Покушао сам да ти затворим очи, да сањамо скупа
Онај повез вјетра на коме те узалуд гријем,
Сам, док ти нестаје лице под искошеним зраком:
Све кад се у себи тајим, ја се из тебе смијем,
Продјенут кроз ширину, огрнут кожним мраком.
ИСПОД ТОПОЛЕ
У браздама пригрнутим, у јами без тајне,
Још жив је једино креч.
Мртве су вилице кроз које се молитва
На прве гајеве спуштала,
Међу шушкања из завичаја,
Гдје врије завичајна ријеч
О небу ниском и густом, и киши, која је
По нама ћутљиво пљуштала.
Била је ноћ тупог ромора, ноћ себична,
Сљепило пред одлучним замахом:
Црвени бичеви плутали су ријеком;
Била је ноћ као и претходна, и она прије,
Ноћ затрпана прахом,
Када смо на гомили дрхтали сами,
У киши бијелој као млијеко.
И сањали о будућем и прошлом, о врбацима
Под којима је љескала дубина,
Погружени у своју и у туђу крв, у бијели и већ
Разгажени снијег,
Из кога кроз уста слила се тишина,
На ноћ и на чела, када је у коштану празнину
Поново пободен наш свевремени стијег,
Који ће као заборав бити развијен,
Над народом што гори у кречу убијен.
ЦИГЛАНА
У слици збора згушен крик циглане,
У предвечерје, док се тка равница,
На заласку се уцјељују ране:
Из конца љета прошаптала птица
О танкој сјенци одломљене гране.
У жару пјесме простор свих начела,
Испуњен вјетром и црнином влаге;
Над водом још су и омче и тијела,
У љетном праху, у сутоне благе,
Кад су под нама грчила се села.
Кроз црни грумен, испод грака врана,
Јечмено зрнце капнуло на скути,
Док се на челу гаси јара дана;
Из сваке кости дисај још се слути:
Кроз нас пиште пећи, још ради циглана.
