Током марта и априла 1944. године на простору пљеваљске општине вођене су изузетно оштре борбе између припадника Југословенске војске у Отаџбини и припадника комунистичког покрета. Период од почетка марта до краја априла обиљежили су тешки сукоби у братоубилачком рату. Припадници Југословенске војске у Отаџбини први пут од почетка рата предузимају оштрије мјере у кажњавању комуниста.
Пљеваљски четници учествовали су у мартовској одбрани Србије, односно у борбама које су започеле 8. марта 1944. године нападом комуниста у правцу Прибоја. Четници Павла Ђуришића, уз помоћ Захарија Остојића и четника из Босне, током тих борби онемогућили су комунисте да пређу ријеку Лим. О учешћу пљеваљских четника Павле Ђуришић у свом извјештају од 27. марта обавјештава Дражу Михаиловића да се мајор Радоман Раилић повукао у правцу Пљеваља, али напомиње и успјешне нападе четника под командом капетана Јована Јеловца:
„Двадесет четвртог марта Јеловац је водио борбу код Бољанића са 4. санџачком бригадом. Црвени су разбијени. Оставили су на терену 24 мртва, а имали су више рањених. Погинули су политкоми Мирко Ћук и Вук Ћукафић, наши губици: један мртав и тројица рањених.“
Сукоби између четника и комуниста били су најинтензивнији крајем марта, када су четници предузели офанзиву над комунисте у подручју Мељака. У поменутом селу комунисти су се били груписали, а у засеоку Захум формирали и команду мјеста. На подручју Захума и Врбе налазило се више од 100 наоружаних људи. Један од центара комуниста био је у Трновицама, гдје је било око 70 наоружаних људи. Четници су били добро обавијештени о распореду и снази комунистичких снага, те су напад темељно испланирали.
Према свједочењу Јагоша Дробњака, у околини Пљеваља тих дана снијег се био отопио, док га је у селима испод Љубишње било скоро до појаса. У таквим временским условима, комунисти нису очекивали напад, иако су били обавијештени о покретима четника. Међу њима је дошло до расправе да ли ће до напада уопште доћи. Једни су сматрали да четници не могу представљати озбиљну пријетњу, те да ће сваки напад бити заустављен у Плијешевини и Трновицама, док су други, попут Милета Зечевића, захтијевали напуштање Мељака. На крају, одлучено је да се 27. март дочека у Мељаку.
Четничке снаге, око 400 војника, кренуле су 26. марта у поподневним сатима у правцу Мељака. У тим снагама налазили су се: штабна чета командне бригаде „Горска група“ под командом поручника Ивана Јеловца, прва чета првог батаљона под командом Велимира Сандића, прва чета трећег батаљона под командом Тода Марковића и четврта чета четвртог батаљона под командом Марка Шкулетића.
Цјелокупном акцијом, према свједочењу Радоја Рончевића, командовао је капетан Јован Јеловац. Начелник штаба Милутин Јеловац и командант трећег батаљона Војин Џогаз предводили су борбене групе. Напад је отпочео у раним јутарњим часовима 27. марта. Војин Џогаз је са четницима из трећег батаљона опколио комунисте у Трновицама, Милутин Јеловац је кренуо према Захуму, а Иван Јеловац са штабном четом пресјекао је правац према Вишњици како би спријечио повлачење комуниста. Четврта чета, четвртог батаљона, остала је у резерви.
Комунисти су се већ послије првих напада почели повлачити, а убрзо је повлачење прерасло у бјекство. Већина их је из Захума бјежала према Вишњици, али их је тамо пресјекла штабна чета. Врло брзо били су савладани.
„Комунисти су бјежали према Вишњици и мислим да многи од њих приликом бјежаније из Захума нису стигли ни оружје понети. У Вишњици, на долини, војници ‘Горске групе’ обрушили су се на њих са свих страна. Нијесу пружали отпор, па ни ми нисмо пуцали, већ смо их заробили“, свједочио је Јагош Дробњак.
Око 40 комуниста је заробљено, неколико их је погинуло, док четници нису имали губитака. Након разбијања комуниста у Мељаку, четници су наставили гоњење. Трећа и четврта санџачка бригада повукле су се преко ријеке Таре у предјеле Сињајевине. Према сјећању Данила Јеловца, који је тих дана био мобилисан у 4. санџачку бригаду, комунистичке снаге су се нашле у веома тешком положају без хране.
„Црногорске бригаде су нам донијеле храну. Били смо без хљеба, у снијегу и леду. Након појачања вратили смо се у подручје села Косанице“, свједочи Данило Јеловац.
Четници су се повукли према Пљевљима, водећи са собом заробљенике. Неки комунисти, активни чланови партије, стријељани су у Мељаку. Међу стријељаним и погинулим у борби, били су: Лазар Биједић, Милорад Зечевић, Страин Јеловац, Ратко Крвавац, Милован Лазаревић и Латиф Бисић.
Око 40 заробљеника је спроведено у Комине и Радосавац. Саслушања су обављена у Коминима, а потом су појединцима суђени пред четничким војним судом, којим је предсједавао Вуко Лацмановић. Смртна казна изречена је Василију Анђелићу, Обраду Бајчетићу, Момчилу Ђуковићу, Радосаву Зечевићу, Вукоману Ивановићу, Живку Контићу, Будимиру Радовићу, Живану Соковићу и Неђељку Ћорсовићу. Сви су били са подручја пљеваљског среза. Стријељање је извршено 5. априла у 23 часа, а опијело обављено 6. априла. Свештеник Милорад Крезовић је у евиденцији записао да су „страдали од метка“.
Према више свједока, стријељање су извршили неки од бивших комуниста који су приступили четницима, а све са намјером да се на тај начин чвршће вежу за нову страну.
Успјех четника у Мељаку подигао је морал њихових снага. Пораз комуниста био је велики и довео је до осипања њихових редова и преласка појединих бораца на страну четника. И комунисти су у послијератном периоду признали тежину тог пораза:
„Једино су четници успјели да постигну изненађење у нападу на Мељак 27. марта 1944. године. Мељак је заузет, а командна структура је претрпјела знатне губитке.“
Почетком априла 1944. четири комунистичке бригаде (3. и 4. санџачка и 4. и 5. црногорска) враћају се у пљеваљски крај са циљем да узврате удар. Међутим, 8. априла, у понедјељак, четници предузимају нову офанзиву. Павле Ђуришић напада долином Лима из правца Пријепоља, а пљеваљски четници под командом Милутина Јеловца нападају комунистичке снаге на подручју Косанице, Маоча и Пренћана. Након дводневних борби, комунисти се 11. априла, на Велики четвртак, у расулу повлаче преко Таре.
„Уочи Васкрса, тачније на Велики петак, у послеподневним сатима четници су заузели Борову и Крупице, без отпора. Крећући се лако површицом(смрзнути снијег) за већ измаклим партизанима, бесумучно су пуцали на све живо што се испред њих појављивало. Безмало сви Перуничићи мушкарци који су се затекли код кућа потражили су опет склониште у Тулежинама и другим већ спомињаним просторима својевремених збјегова.“
Борбе су изненадиле локално становништво, а присталице оба покрета биле су збуњене.
Извршеним стријељањима у Пљевљима и Мељаку, четници су први пут показали оштрији однос према комунистичким заробљеницима. Током 1942. године, приликом прогона комуниста из Црне Горе у Босну, четници су у своје редове прихватили све комунисте. Након операције „Шварц“ и страдања на Сутјесци, четници су опет били попустљиви према комунистима.
Према свједочењу Јагоша Дробњака, командант Јован Јеловац наглашавао је неопходност оштријег става због бројних убијених четника у јесен 1943, када су Пљевља била под контролом комуниста.
Треба напоменути да је почетком 1944. четнички покрет у пљеваљском крају бројчано бројчано био јачи од комуниста. По неким изворима, Прва пљеваљска бригада бројала је и до 1500 војника. У свом извјештају из јануара 1944. командант 3. санџачке бригаде Халил Хаџимуртезић пише:
„Ноћу 12/13 овог мјесеца 2. и 3. батаљон имали су задатак да нападну четнике у Отиловићима и Вијенцу. Јачина непријатеља: 1000 до 1100 људи. Потиснут је са првих положаја, али га није било могуће протјерати – био је знатно надмоћнији.“
