У друштвенo-политичком животу Црне Горе након обнове независности 2006. године интензивно је промовисан тзв. „грађански“ модел државности, представљен као алтернатива „ретроградним“ и „подјелама оптерећеним“ идентитетским наративима. „Грађанизам“ је у Црној Гори од самог почетка био симулакрум – имитација једне идеје, прилагођене не ради слободе појединца или изградње плуралистичког друштва, већ као алат за прикривање стварности: идентитетске, историјске и културне.
Тај пројекат, формално утемељен на принципима једнакости свих грађана пред законом, у пракси је функционисао као идеолошко средство за систематско потискивање српског националног идентитета у Црној Гори и за изградњу новог, пожељног и „грађански коректног“ идентитета – који по правилу негира или прећуткује српске коријене, културу и традицију. То није био „грађанизам“ као универзална категорија, већ специфична форма друштвеног инжењеринга у којој је „грађански“ наратив имао за циљ да ослаби, разводни и на крају избрише сваки траг српског идентитета, утапајући га у „новоцрногорску грађанску мисао“. Један од најочигледнијих примјера овог процеса је и актуелна црногорска химна, чије стихове је у једном од својих периода писао и злогласни сарадник окупатора Секула Дрљевић. Данас, те исте строфе слушамо на јавним и приватним догађајима. Ово је примјер како је Црна Гора – иако се формално тврди да је „грађанска“ држава која одбацује све идентитетске подјеле – у реалности јако повезана са националним и историјским наративима који су дубоко укоријењени у овом друштву. Тако, иако се инсистира на „грађанском“ принципу и сам симболички простор на нивоу химне и јавних манифестација остаје дубоко обојен наративом који у коријену сијече идеју о било каквом концепту заједничког „грађанског“ идентитета.
Кључна мана овог концепта није само у његовој злоупотреби, већ и у дубокој неаутентичности. У друштву у којем је трећина народа формално призната, а суштински систематски дискриминисана у језичком, културном и симболичком простору, „грађански“ концепт се претвара у механизам асимилације. „Грађанска“ прича, у том контексту, постаје алат за прикривање факта да је Црна Гора по свему – осим по формално-правном устројству – дубоко подијељено друштво у којем је питање идентитета темељно, незаобилазно и неминовно политичко.
Први озбиљан знак пуцања те илузије било је црквено питање које је ескалирало усвајањем Закона о слободи вјероисповијести 2019. године. Тада је постало очигледно да тзв. „грађанизам“ нема капацитет да се носи са темељним питањима идентитета. Јер кад је држава покушала да отме имовину Српској православној цркви, не као културној институцији, него баш као симболу српског историјског присуства, народ је устао. Не као „грађани“, већ као Срби, православци, потомци оних који су ту Цркву градили.
А „грађанска“ елита? Њихов одговор био је или подршка закону или хладна неутралност, јер је свака искрена одбрана Цркве значила рушење парадигме њиховог пројекта. На том мјесту „грађанизам“ се урушио. Његова немоћ пред историјом, традицијом и колективном свијешћу постала је очигледна. Он није имао шта да понуди, јер није био утемељен у стварности, него у одбијању стварности.
Историјски гледано, идентитетска питања у Црној Гори нису нова – она су деценијама била у средишту друштвених и политичких догађаја. Нарочито након 1945. године, црногорски комунистички режим је активно радио на конструисању посебне црногорске нације, одвајајући је од српског корпуса, често кроз институционално негирање српског идентитета. Међутим, ниједан период није тако радикално искључио идентитетску реалност народа као што је то учинила Ђукановићева конструкција „нове грађанске државе“. Под изговором „грађанства“, покушано је брисање сваког традиционалног ослонца – вјере, језика, историјске свијести – уз медијску, образовну и политичку репресију према свему што се означи као „српски“. Тај покушај показао се не само као неприродан, већ и као неодржив.
У кризним тренуцима – а Црна Гора је више у кризи него ван ње – човјек не тражи ослонац у бирократском статусу „грађанина“ него у поријеклу, култури, Цркви и језику. Зато се упркос медијској и политичкој сили која стоји иза „грађанске“ идеологије, она не прима у народу. Она не живи у селима, нити у породицама, нити у традицији. Она живи у празним саопштењима catch-all политичких партија, НВО сектора, у донаторским пројектима и у пажљиво уређеним медијским наступима.
Отуда и све агресивнија реторика „грађанских кругова“ кад год се покрене питање српског статуса, двојног држављанства са Србијом, ћирилице, Цркве или културе. Њихов страх није од наводног „српског национализма“, већ од губитка контроле над једним идеолошким простором који су пажљиво градили. Њихов проблем није са идентитетом као таквим, већ са српским идентитетом – јер он је једини довољно снажан, укоријењен и историјски оправдан да угрози привид који су изградили.
С друге стране, српски народ у Црној Гори није наметљив. Он не тражи ништа што му не припада. Он тражи само да буде оно што јесте, да слави што је славио, да пише како је писао и да памти што је памтио. Управо у томе је његова снага. Зато „грађанизам“ не може да га побиједи, јер се борба не води између модерног и ретроградног, већ између стварности и привида.
И на крају, као што увијек бива у историји, привид нестане, а истина остане. И све што није органско, што није искрено, што није дубоко, временом се осипа, распада и нестаје. Тако ће бити и са илузијом „грађанизма“ у Црној Гори. Јер идентитет није костим који мијењаш по потреби. И управо зато, „грађанизам“ у Црној Гори – овај бездушни, стерилни, технократски холограм без сјенке – нема одговор на најстарије и најдубље питање сваког појединца:
Ко сам ја?
Идеологија, као систем идеја које заступа појединац или група, која на њега нема одговор – већ је мртва. Само јој још нису угасили свјетло.
П.3.
