На данашњи дан 1453. године у турске руке је пао Цариград и истог дана је погубљен последњи Византијски цар Констатин XI. Након вишевјековног ропства, почетком деветнаестог вијека Срби су повели борбу за ослобођење балканских народа од турске окупације. Међу онима, који су повели најширу политику заједничке борбе балканских народа против турске окупације истакао се Кнез Михаило Обреновић. Нечијом вољом, тешко је повјеровати у случајности, 11. јуна 1868. године у завјери убијен je Кнез Михаило. Ко је стајао иза убиства никада до краја није разрјешено.
Тридесет пет госдина касније, на исти дан, убијен је Краљ Александар Обреновић и краљица Драга. Убиству Краља Александра, који је наставио политику Кнеза Михаила, претходила је општа хајка против њега и династије Обреновић. Краљ је убијен у двадесет седмој години живота. Након убиства Краљ је представљен као крајње неспособан, охол и јако непопуларан владар. Измишљене су многе неистине како би се оправдало убиство.
Цар Констатин XI припадао је династији Палеолога, а био је син цара Манојла II (1391—1425) и српске принцезе и византијске царице Јелене Драгаш, чије је презиме Драгаш усвојио. Погинуо је у одбрани Цариграда 11. јуна(по новом календару). Православни Грци вјерују да Цар Констатин није погинуо, већ да га је спаси анђео, претворивши га у мермер, сакривен испод Златне капије града. По том вјеровању цар Констатин чека Божији позив да се врати и обнови град и старо царство.
Кнез Михаило Обреновић је рођен 1823. године у Крагујевцу. Био је најмлађе дијете Кнеза Милоша и његове супруге Љубице. Владао је у периоду од 1839. до 1842. године, као и 1860. до 1868. године. Његова жеља је била да се са Балкана потисне Турско царство, као и да се створи моћно царство од православних народа. У тим плановима су га предухитрили завјереници, изабравши да га усмрте баш на дан пада Цариграда и убиства последњег византиског цара.
Краљ Александар Обреновић је рођен 14. августа 1876. године у Београду. На престо је ступио 1893. године. Убијен је, заједно са својом супругом 11. јуна 1903. године.
У периоду његове владавине, Краљевина Србија је оснажена као држава, а посебно је много урађено на повећању економске моћи и на реорганизацији војске. У том периоду Краљевина Србија посебно јача своју политику у неослобођеним српским просторима, помажући развој школства и рад национално-просветних организација.
Краљ Александар је наставио политику коју je утврдио Кнез Милош, а која се заснивала на томе да се створе услови за опстанак српског народа у тадашњем Турском царству. Поред пружања помоћи за отварање бројних основних школа и рада просветних организација, 1901. године Краљевина Србија на челу са Краљем Александром Обреновићем финасирала је отварање пет Српских гимназија. Те године гимназије су отворене у Пљевљима, Скопљу, Битољу, Солуну и Цариграду.
Владари из династије Обреновић, водили су значајно мудрију политику него што су је водили владари из династије Карађорђевић. То се лако може потврдити кроз вођење политике Кнеза Милоша, Кнеза Михаила, Краља Милана и Краља Александра. Милош Обреновић је уз војничке побједе, преговорима и уз ослањање на политику Царске Русије успио да осигура аутономију за Србију. Кнез Михаило се, уз успјешно вођење спољне и унутрашње политике, изборио да без рата створи услове да се турска војска повуче из Србије. Краљ Милан је водио Србију у годинама признавања независности на Берлинском конгресу, док је Краљ Александар успио да створи услове за успјешно ослобођење од турског ропства.
За владавину Краља Александра, која се не може издвојити по успјешности од других Обреновића, може се рећи да је тај период био последње спремање за ослобођење. Док се вршила реорганизација војске, у неослобођеним крајевима отваране су школе и стварани су услови за организовање четничке организације. Тако су у вријеме Обреновића у неослобођене крајеве прво упућени учитељи, да би се на терену 1904. године појавили четници, а потом је 1912. године дошло коначно ослобођење. Да није било рада учитеља и бројних других просветних радника, да се нису створили услови за организовање четничке организације, као и да није дошло до модернизације војске, неби било ни успјешног ослобођења 1912. године.
Када су у питању Пљевља и политика коју су водили Обреновићи, Пљевљаци највише дугују Краљу Александру Обреновићу.
Прве књиге из Кнежевине Србије за школе у Пљевљима стигле су 1859. године. У том времену Србијом влада кнез Милош Обреновић. Помоћ за школе стиже и наредних година, у вријеме владавине Кнеза Михаила. Тако 1863. године из Београда се позитивно одговара на молбе Пљевљака, па те године се шаље 183 књига преко пљеваљских трговаца Стевана Живковића и Васа Шћепановића.
На нова тражења 1866. године у Београду се одобрава помоћ у књигама чија је вриједност 18 000 гроша, као и новчана помоћ у износу од 192 гроша.
У вријеме Кнеза Михаила, према архивској грађи, у Пљевља стиже новчана помоћ у износу од 50 дуката. Од тог новца успјешно се завршава нови школски објекат. Колико је Кнез Михаило имао разумјевање за тражења која су стизала из Пљеваља, може да се види по чињеници да је молба поднијета 16. фебруара 1868. године а већ је 4. марта, исте године, Кнез Михаило наложио да се одобри помоћ.
У последњој деценији деветнаестог вијека, у вријеме владавине Краља Александра Обреновића, у пљеваљском крају Краљевина Србија је отворила и финасирала рад седам основних школа у граду и селима. 1901. године отворена је и Српска гимназија.
Кнез Михаило је водио успјешну унутрашњу и спољашњу политику, успјевши да створи савез са Црном Гором, Грчком и Румунијом и да Србија постане покретач ослобођења од турске окупације на Балкану. Краљ Александар Обреновић је имао сличан план. Због свега не треба да чуди, што су одређене велике силе и центри моћи организовали завјере против поменутих владара на дан када су турцио освојили Цариград и на дан када је погубљен 1453. године последњи византијски владар.
Политика Обреновића Србима је донијела много доброг. Владари из ове династије су водили рачуна како да сачувају сопствени народ од страдања али и како да ојачају државу. Срби под Обреновићима нису доживљели ни једну велику трагедију, а Србија је у том периоду увећала значајно број становника и своју економску моћ. Падом Обреновића, отворена су врата југословенству, али комунистима.
Када освједочени српски непријатељи куде политику Обреновића, најбоље нам помажу да сагледамо управо величину те политике.
