Иако је недавно у насељу Јалија осликан мурал са ликом академика Уроша Ружичића, а прије двадесетак година једна улица у Пљевљима добила име по овом знаменитом Пљевљаку, ових дана поново се отвара питање одржавања његовог гробног мјеста на београдском Новом гробљу. Наиме, последњу закупнину гробног мјеста платила је Општина Пљевља на период од десет година, а тај рок истиче крајем ове године.
Током 2013. године управа Новог гробља у Београду, због нередовног плаћања закупнине, пошто брачни пар Ружичић није имао потомство, покренула је поступак измјештања земних остатака нашег славног академика. Такав потез је зауставио један Пљевљак, чије име није познато, који је платио тадашњи дуг. Наш суграђанин Бобан Шаулић, који је такође имао намјеру да измири дуг, обавијестио је локалну управу у Пљевљима о постојећем проблему.
Тадашња секретарка за друштвене дјелатности Славица Крстајић одмах је реаговала, и захваљујући њеном преданом раду, закупнина је плаћена унапријед за десет година. Крстајићева је покушала да закупнину плати за дужи период, али према важећим правилима на гробљу, то није било могуће.
Са крајем ове године истиче плаћени рок, па је локална управа поново на потезу. Уколико се не буде уредно обнављала закупнина, поново ће бити покренуто питање измјештања земних остатака академика Ружичића.
Академик Урош Ружичић рођен је 21. новембра 1891. године у Пљевљима, од оца Спаса и мајке Милице (рођ. Антонијевић). Основну школу завршио је у Пљевљима, а школовање наставио у Солуну.
У гимназији је брзо запажен од стране професора као талентован и добар ђак. Писао је поезију, а своју прву приповјетку, инспирисану фолклором пљеваљске чаршије, објавио је у „Босанској вили“ 1909. године. Касније је објављивао у „Цариградском гласнику“. Поред књижевности, велика Урошeва љубав била је и музика – свирао је виолину и виолончело.
Након матуре уписао је Филозофски факултет у Скопљу, одсјек за књижевност, али је већ послије првог семестра прешао на студије медицине у Цариграду.
У балканским ратовима учествовао је као љекарски помоћник, гдје се истакао знањем и храброшћу, па је одликован медаљом „Освећено Косово“ и Крстом милосрђа. После рата наставио је студије у Бордоу, али их је избијањем Првог свјетског рата прекинуо и, заједно са Патријархом Варнавом, као љекар српске војске прошао албанске гудуре, преживио шиптарска звјерства и болести на Крфу. Захваљујући свом пожртвовању, медицинском умијећу и знању више језика (француски, енглески, грчки, турски), именован је за ађутанта начелника санитета Треће српске армије.
По завршетку Првог свјетског рата наставио је студије у Београду, које је са успјехом окончао. Љекарски стаж је обавио у Загребу, а затим се на лични захтјев обратио Министарству здравља са молбом за премјештај у Пљевља. Тако је од 1920. до 1923. године радио као љекар среза Бољанићког. Његовим залагањем Дом здравља у Пљевљима подигнут је 1928. године средствима Рокфелерове фондације. У народу је остао упамћен по пожртвовању у лијечењу завичајаца, али и по свом музичком ангажману у Српском пјевачком друштву „Братство“.
По повратку у Београд, истакао се радом у Српско-енглеској болници, па је као Рокфелеров стипендиста упућен на усавршавање у Америку. Вратио се са највишим оцјенама и похвалама. У Београду се ангажовао на оснивању материнског дома, одрекао се хонорара и принадлежности, и дуго је становао у једној од просторија те установе. Због тог рада, Матерински дом га је прогласио својим Добротвором, а на плочи захвалници на Неонатолошком институту у Београду, уместо свог имена, уписао је име своје мајке Милице С. Ружичић. Исто је чинио и у другим хуманитарним акцијама – за Дјечију клинику, изградњу храма Светог Саве, као и у обнови болница и клиника.
У звању ванредног професора Медицинског факултета затекла га је фашистичка окупација Србије, када је одведен као талац у логор на Бањици, али је због потребе посла враћен на рад у Дјечију клинику. Године 1949. изабран је за редовног професора Медицинског факултета, 1958. за ванредног, а 1963. за редовног члана Српске академије наука и уметности.
Преминуо је 7. октобра 1966. године у Београду.
