У оквиру манифестације Српско културно љето у Пљевљима, која се одржава по благослову Његовог високопреосвештенства митрополита милешевског Атанасија и уз подршку Министарства спољних послова Републике Србије, у Центру за културу одржано је предавање на тему „210 година од Другог српског устанка“.
Предавач, историчар Александар Марушић, посебан акценат ставио је на сам почетак устанка, као и на прво озбиљније обиљежавање овог догађаја, које се догодило 1865. године у Београду.
Говорећи о обиљежавању педесетогодишњице Другог српског устанка, Марушић је објаснио политичке прилике у Европи тог доба, нагласивши да су многе велике силе биле против те прославе, док су Кнежевина Србија и кнез Михаило Обреновић имали подршку Царске Русије.
– У години када се навршавало пола вијека од подизања Таковског устанка, Србија је, према тада важећим правним актима, уживала статус аутономне кнежевине у оквиру Турског царства, са апсолутно независном унутрашњом самоуправом. Услед тога, Порта, београдски Турци, али и поједине европске земље нису благонаклоно гледали на иницијативу српског кнеза да се поменути јубилеј званично обиљежи. Саму идеју о прослави предложила је кнегиња Јулија, а њену иницијативу здушно је подржала Томанија Обреновић – истакао је Марушић.
Он је додао да су оне, заједно са најближим сарадницима кнеза Михаила, сматрале да би једна таква манифестација дала замајац припремама за даље национално ослобођење, али и учврстила позицију династије у народу.
Одлучено је да се манифестација, ради лакше организације, одржи у Београду, на Топчидеру, а не у Такову. Посебна пажња посвећена је безбједносним разлозима, те је скуп заказан на Топчидерској пољани, на коју турски топови са тврђаве нису могли добацити. Централна прослава није одржана на празник Цвијети, јер је тај празник те године био крајем марта, већ на празник Свете Тројице.
– Дан уочи званичног почетка прославе, улице престонице биле су пуне раздраганог народа, а у самом Топчидеру – окићеном српским тробојкама, зеленилом, цвијећем и тријумфалним капијама – народно весеље трајало је до касно у ноћ. Пуцњи топовских плотуна наредног јутра званично су означили почетак свечаности. Испред цркве Светог Петра и Павла била је постројена војска, а у самој цркви је, уз присуство Кнежевског пара, започето благодарење. По завршетку службе, присутнима се обратио митрополит Михаило Јовановић, бираним и родољубивим ријечима – навео је Марушић.
Након њега, говор је одржао и кнез Михаило Обреновић, а затим је 27 живих устаника одликовано Орденом Таковског крста. Породицама преминулих ратника додијељене су Сребрне медаље, а 47 лица постхумно је одликовано знамењем искованим у Бечу – наводно од метала Милошевог устаничког топа.
Прослава педесетогодишњице Другог српског устанка настављена је и у другим крајевима Србије. Тог љета кнез Михаило посјетио је Рудник и Таково, гдје је у близини Милошевог грма – храста под којим је подигнут устанак – засадио нови храст, пошто је стари већ био ослабио.
Једино у Крагујевцу није било званичне прославе.
– За разлику од престонице, Крагујевчани су одустали од „пуцања прангија“ током обиљежавања овог великог датума српске историје. Планирани новац за ватромет искористили су да помогну градској сиротињи – истакао је Марушић.
Он је додао да је овај значајни јубилеј обиљежен и у српској заједници у Паризу, на свечаном ручку коме су присуствовале бројне значајне личности, међу којима и чувени историчар Леополд Ранке, као и млади Милан Обреновић.
– У годинама које су услиједиле, закључно са Мајским превратом, прославе догађаја из 1815. године постајале су све помпезније, попримајући не само локални, већ и национални и, прије свега, династички значај – закључио је Марушић.
