(поводом стопедесете годишњице)
Током обиљежавања 150 година од Бобовске буне, 27. јула у Бобову, академик Славенко Терзић одржао је бесједу у којој је детаљније објаснио прилике у тадашњој Турској царевини, као и одлучност српског народа да се ослободи турског ропства. Том приликом академик Терзић је истакао:
«Устанички покрет српског народа 1875. године на десној страни реке Таре, у Потарју, често називан и Бобовском буном, обухватао је низ недовољно координисаних устаничких акција од Прошћења преко Барица, Крупица, Вашкова, Пренћана – па све до Бобова, Слатине, Ограђенице и Вишњице. Жестоки обрачуни устаничких група са турском редовном војском (низамом), и нередовним локалним групацијама (башибозуком), који су трајали од краја јула до у касну јесен 1875. су нарочито жестоки у Бобову и околини. Устанике су предводили Спасоје Јовић, поп Новак Старчевић, Милован Станковић, Митар Робовић, Филип Војиновић, Филип Јеловац, Марко Тањевић, Шћепан Божовић, Марко Пуповић и други. Устанички покрет у Бобову и другим пљеваљским селима, као и у Бабинама и у околним селима био је део широког српског ослободилачког покрета започет тзв. Невесињском пушком јула 1875. године. Деловао је практично од Неретве па до десне обале Лима.
Покрет у Потарју и Полимљу био је део ширег српског стратегијског плана: да се успостави веза између Србије и Црне Горе, развуче простор акција турске војске а тиме и Босна и Херцеговина изолују од главнине територија Османског царства. За турске стратеге било је изузетно важно сачувати контролу над тзв. „босанском џадом“ односно над „таслиџанским путем“ – како стоји у једном документу.[1] Устаничке вође су биле слабо упућене у шире политичке и војне прилике на Балкану и Европи. Они су једино јасно видели лоше економске прилике, несносни порески систем и бројне злоупотребе власти локалних ага и бегова.
Османско царство је 1875. године било у тешкој финансијској ситуацији: за протеклих двадесет година узело је 14 страних зајмова. Укупан спољни дуг износио је више од пет милијади франака и био је седам пута већи од годишњег државног буџета.[2] Финансијске невоље и свеопшта анархија су биле почетак краја Турске, али је њена армија била знатно опремљенија у односу на прву половину и средину 19. века: централизовано је командовање редовном војском (низамом), регрутација је проширена и на нетурске муслимане (Арапе, Курде, Албанце, босанскохерцеговачке муслимане), војска је била наоружана добрим делом новим, модернијим типовима пушака (Martini–Henry, Winchester). Званична Русија па и званична Србија су биле против отварања једне велике кризе. Црногорски кнез Никола је рачунао да се прошири на западу на Херцеговину и на истоку до Лима. Међутим, Крунско веће у Бечу је крајем јануара 1875. године закључило „да се не сме ризиковати неутралан став према устанку у Босни и Херцеговини јер би он завршио стварањем једне јаке српске државе на граници монархије“.[3]
Српским ослободилачким покретом тих година руководило се из два центра – Београда и са Цетиња. Већина вођа и организатора устаничког покрета из пљеваљског краја налазио се у Ужицу – као што су Маринко Леовац, Вук Јоловић, Нинко Колџија, Иван Крћанин, Средоје Марковић-Ћузо и други. С друге стране, кнез Никола Петровић је и преко својих људи настојао да оствари утицај у српском устаничком покрету на десној страни Таре. Још у марту 1875. године, дакле неколико месеци пре устанка, кнез Никола је закључио да догађаје треба пажљиво пратити, и „у погодном тренутку ствар устанка узети у своје руке“. Крајем јуна у Језера је послао Јола Пилетића а у Добриловину Вукашина Божовића са задатком да се приближе Тари и организују „четице“ које би нападале муслиманска села и турску војску. Сердару Пилетићу је дат налог „да с Јоксимом Кнежевићем, Живком Шибалијом и Лазаром Бошковићем дигну буну на десној обали Таре колико дубље узмогну“.[4]
Са почетком устаничких акција са Цетиња се захтевало да се Шаранци и Језерци (још увек изван Црне Горе) придруже устаницима и опколе Пљевља, а већ 11. августа Јолу Пилетићу (који је боравио у Језерима) и Новици Церовићу дат је налог „да одмах заузму Пљевље“. Препоручивала се опрезност у планирању али уколико би се дознало да је војвода Жарко Љешевић из правца Ужица прешао на турску територију „напад на Пљевља требало је одмах извести и по цијену већих жртава и продужити освајање све до Лима“.[5] Шаранци и Језерци су од 1862, а у духу турских реформи из 1856. године имали у пљеваљском меџлису три представника: сазнајемо да је крајем 1874. године један од њих био Милован Бадњар а други синовац војводе Трипка Џаковића.[6] Језера и Шаранци су за Турке били важни као „истурени мостобран за борбу против Црне Горе“ и ради одржавања безбедности на путу Пљевља–Никшић. За службу у чувању безбедности у овом областима како бележи аустроугарски цивилни комесар у Пљевљима Теодор Ипен они су добијали 30 хиљада пјастри и десет хиљада ока жита годишње.[7]
Снажан устанички покрет између Таре и Лима трајао је најмање неколико месеци – од краја јула до краја октобра 1875. године. Саставни део тога јединственог покрета су и тзв. Бобовска и тзв. Бабинска буна. Већ средином јула неколико устаничких чета подпомогнуте Језерцима и Шаранцима крстаре пљеваљским крајем ступајући у мање сукобе са турском војском и башибозуком. Устаничке снаге се све више концентришу на теже приступачне пределе Ограђенице, Мештревца, Слатине и околних села. На овим просторима Турци су ојачали своје посаде са неколико турских утврђења, на Мештревцу су се налазила „три чардака пуна низама“, док је у Бобову логоровало „неколико низамских табора“.[8] Један аутор тврди да су Турци у Бобову улогорили један батаљон редифе и две чете низама, наводи се да су турске снаге биле стациониране у караулама на Пријеком Долу и изнад Доње Стубице. Највише устаника погинуло је у борби са Турцима на Пријеком Долу. Природно је да се устанички покрет јавља на планинској висоравни од Прошћења до Бобова јер су та села насељена скоро искључиво православним Србима. Питомији предели од Вранеша, преко Маоча, Варина, Мијаковића до Потпећа и Оџака насељени су били у огромној већини Србима који су примили ислам (Каљићи, Мицановићи, Раповићи, Ђурђевићи и други). Међу водећим људима и у Београду и на Цетињу било је идеја о привлачењу домаћих муслимана за заједничку борбу против Турака – али је таква историјска прилика пропуштена јер су се они поистоветили са османском државном идејом.
Устаничке снаге су 1875. године постепено јачале па је на Ограђеници крајем августа било око 300 до 400 устаника. Из правца Пљеваља на устанике су 23. августа кренуле две чете турске војске на челу са мајором (бимбашом) Махмудом Бајровићем и Мехмед-бегом Селмановићем. Бобово је иначе читаво (осим Слатине и Ограђенице) дуго времена као и цео Дробњак било у поседу паша Селмановића. После краће борбе турске снаге су се повукле. У помоћ преосталим Турцима из Пљеваља је кренула једна чета низама са капетаном Хасан-бегом носећи храну и шест товара муниције. У једном кланцу у Какмужима устаничке снаге предвођене Милованом Станковићем, Митром Робовићем, Филипом Војиновићем, Живком Кушљевићем су потпуно разбиле низамску чету која се разбежала према Пљевљима оставивши сву храну и муницију.[9] Овом акцијом је у велику опасност биле доведене преостале турске снаге у Бобову. Команда у Пљевљима је тражила да јој се хитно упути појачање од најмање два батаљона војске и 50 хиљада гроша за храну.[10] Средином септембра исте године турске снаге су поново кренуле на Бобово под командом бимбаше (мајора) Салих-аге, али су доживеле потпуни неуспех. Према белешкама Богдана Мемедовића устаници су успели да после вишедневних борби очисте простор од низама скоро до самих Пљеваља, „па су њихове чете из логора на Ограђеници, по потреби, дјеловале на све стране, допирући до Прибојске Бање и до Гацка у Херцеговини“.[11] Устаници су деловали и у правцу Фоче.
Бобово је са околним селима током августа 1875. године прерасло у „јако устаничко средиште“. Устаници су се повезали са устаницима из Бабина: прекинули су телеграфску везу између Пљеваља и Пријепоља, разрушили хан на Јабуци и запалили хан на Трлици и караулу у Поблаћу.[12] Крајем септембра устаничке снаге су се приближавале Пљевљима. Јављало се да су Пљевља опкољена од устаника. У једном извештају стоји да су „устаници попалили неколико муслиманских села и запленили шест стотина оваца и говеда и отерали у свој логор у Љубишњу“.[13] Попаљено је много и српских православних и муслиманских кућа. Војвода Жарко Љешевић, вођа устаничких четовођа у Ужицу је након вести о овом акцијама устаника је заједно са поменутим пљеваљским устаничким вођама у Ужицу, планирао продор према Пљевљима. Међутим, ни из Србије ни из Црне Горе није било снажније помоћи устаничким акцијама на овом подручју тако да су се устаничке снаге суочиле са јаким турским редовним и нередовним снагама.
Видећи устаничку снагу и њихове планове Турци су предузели мере да окупе јаче снаге у Пљевљима доводећи део снага из Нове Вароши и са простора око Пријепоља и Пљеваља. Бројне башибозучке групације окупио је муфтија Вехбија Шемсикадић. Фронтални напад редовне турске војске кренуо је под командом бригадног генерала Фуад-паше и пуковника Салих-бега. Главни удар је био усмерен у правцу Пренћана и Левер Таре, десно крило се кретало преко Крушева и нападало устанике у Мељаку, Бобову и Ограђеници, а лево крило чинили су колашински Турци и башибозук из Доњег Колашина, који су ударали на Прошћење.
„Турци са великим одредима – пише Вукоман Шалипуровић – уз нечувено насиље почеше претресати села на десној обали Таре а нарочито села око Краљеве Горе и Љубишње“.[14] Упркос јаког отпора устаника, народ је био принуђен да са стоком бежи преко Таре – тако да скоро сва села осташе пуста. Нарочито жесток отпор дала је устаничка чета у Вишњици на челу са Филипом Војиновићем и Милованом Станковићем. У жестокој борби погинуло је 14 устаника и обојица четовођа. Њихове главе су однете у Пљевља. Вишњица је разорена, зграде попаљене, имовина опљачкана, побијено сво становништво које је Турцима доспело у руке. Иста судбина задесила је и многа остала села. Преостали Војиновићи су се иселили у Пренћане односно Довољу и Селац“.[15] Жестока борба између устаника и Турака вођена је и на Пренћанима 24. и 25. октобра 1875. године када је штитећи пренћански мост поред многих других погинуо и војвода Трипко Џаковић.
Руски конзул у Сарајеву А. Н. Кудрјавцев обавестио је амбасадора у Цариграду генерала Игњатијева о снажном муслиманском фанатизму у областима које су захваћене борбама. У извештају из Сарајева од 10. децембра 1875. године поред осталог пише: „У Таслиџи двадесет хришћанских глава још увек украшавају ограду једне од џамија“.[16] Конзул извештава да су спаљени и опљачкани манастири Добрун, Довоља, Свети Арханђел Михаило у Тари, манастир у Сељанима, разрушен је и опљачкан манастир Бања код Прибоја. Кудрјавцев изричито каже: „на реци Тари обновљени манастир Довоља је спаљен и опљачкан“.[17] Андрија Јовићевић бележи да су Турци запалили Довољу обновљену 1874. године „да би се осветили устаницима што су запалили џамију у Ђурђевића Тари“.[18]
Устанички покрет 1875. године и ратови који су потом уследили нису довели до српског ослобођења и уједињења што им је био основни циљ. Али чињеница да смо се ми данас окупили на овоме месту говори да њихова борба и њихове жртве нису биле узалудне. Јер, они су имали идеју и у њу су снажно веровали.
[1] Россия и востание в Боснии и Герцеговине 1875–1878, Документы, Москва 2008, 104.
[2] В. Н. Виноградов, Двуглавый российский орел на Балканах: 1683–1914, Москва 2010, 371.
[3] М. Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918…, 2, 282.
[4] Ж. Шћепановић, Средње Полимље и Потарје, Београд 1979, 210–211.
[5] Исто, 213.
[6] Љ. Дурковић Јакшић, Пљевља и манастир Свете Тројице, Београд 2012, 1050.
[7] Теодор Ипен, Стара Рашка. Превео с немачког Велибор Буха, Београд 2024, 51.
[8] Ж. Шћепановић, Средње Полимље и Потарје, Београд 1979, 212.
[9] В. Шалипуровић, Устанак у западном делу Старе Србије 1875–1878, Титово Ужице 1968, 50.
[10] Исто, 51.
[11] Цит.према: Ж. Шћепановић, нав. дело, 212.
[12] Исто, 213.
[13] В. Шалипуровић, нав. Дело, 68
[14] В. Шалипуровић, нав. дело, 49.
[15] Исто, 69.
[16] Россия и востание в Боснии и Герцеговине 1875–1878, Документы, Москва 2008, 191.
[17] Исто, 193.
[18] Љ. Дурковић Јакшић, Пљевља и манастир Свете Тројице, Београд 2012, 1053.
