Пише: Милица Краљ
У српском песништву обиље је песама/књига чија је тема вишевековни смртни натпев продуженог трајања над српским народом. И, скоро да неима песника на свесрпском простору који није зајецао, крикнуо, вриснуо у вечитој Књизи страдања, Књизи памћења и Књизи васкрсења Песмом /сузом Риданицом у чијој се светлозарној и свебожанској оси сабрао, и нажалост, бескрајно и збира и сабира и умножава худи удес нашег несретног рода.
Књига Ђорђа Брујића Глинска сриједа – и подсетник је, и опомена и упозорење – и, надасве, метафизичко опело српским жртвама – и то не само онима који су мучки, језиво и језно, ужасавајуће и ужасно, стравно и стравично, зло и злочиначки уморени на најбестиднији, најбестијалнији, на монструозни начин 29. јула 1941. године у Глини, месту на Банији у православној цркви. Разлог србоуморства, разлог увек исти, збирна нарастајућа једначина смрти – незамислива, непојамна, непрестана, непрекинута мржња и мрзост према Српском народу.
„…Дјетиње очи. А кад дан узаври/Уцврчи месо, јазбина је пуна;/Под ражњем локва усирене крви –/Банијом пала сва пустош Кордуна.“ (Глинска сриједа)
Већ овом првом јауковком Глинска сриједа, преко наредних песама, а свака од песама сврстана је у седам кругова, паклених кругова ватришта, спалионица, жртвеника, мучилишта, зверињака, гробишта… и отвара се и раствара и беспрестано шири и нараста Видик у јези:
„…Од сумрачног часа што се низ длан циједи, /Кад видик у јези преброји тишину, /У мрачноме котлу само уздах вриједи/Док низ невид води у трошну цјелину…“) исказана је историјска српска коб, неупоредива ни са чиме, национална историјска жртва, она жртва чије је и само име синоним врховне жртве, оне која у самом чину постојања и постања сједињује неколика времена, и то увек узлазног зла, са трновим венцем над Главом, са океанима узвитлане провриштале несмирајне крви кроз седам вратница пакла до коначног одредишта – апсолутног небивања.
Песник Брујић као мото, испред сваког од седам циклуса, цитатима о страдању и трагизму, почевши од Светог Луке Кримског, затим следе Милош Кордић, Мирко Демић, Дара Секулић, Небојша Деветак и Милена Северовић, Псалам 21 (Они гледају и од мене начинише ствар за гледање) и јеромонах Арсеније Јовановић, (српски савремени песници и духовници), истинитом поетском речју – сведочанством – која нису само увод у наредни страдално- патнички круг, већ и потресно сведочанство о трагизму овог простора, односно увид у дубинско понирање у несхватљиву, необјашњиву, недокучиву драму и кратковечног трајања и тисуљећнег негирања опстајања и постојања свега оног бивства са српским предзнаком.
Подсетићу да је песник Ђорђе Брујић већ својом првом књигом Нови пусти дани указао и на тематску и лирску и версификаторску особеност, остваривши суптилно лирско поље из чије пунозначне сржи извиру у многоструким правцима исходишне смернице Брујићеве поетике, јасно уобличене и проширене и наредним књигама: Упутство за путовање, Страх од шума, Кућа на леду, Улица за самоћу, Последњег дана вече, Свећа и слово и ове најболније, најсузније, најупечатљивије, недавно објављене – Глинска сриједа, књигама које су и показале и доказале да је реч о правој поезији рођеног песника, оног који окопава сопствени творачки врт (Гете) и који силину унутрашњих немира, сумњи и преиспитивања варки и обмана, кроз појачани интензитет стваралачке ватре, зналачки и вешто исказује.
Брујић своју поезију гради од, или прецизније казано, из болног незаборава, стања које у овој књизи врхуни у смеру нетрага и непута у смрт, у безгробни гроб, у земљу која и прекрива сваки животни дашак у ватри стиха, у песми ватре од чијих варавих искрива остаје само затамњење, само пепео, само сневно мртвило, интензивном непорецивом ознаком – стихом којом завршава сваку од песама првог градивног циклуса Спава мртво село.
Спава мртво село! – поништење, нетраг, безтраг, непостојање – занавек и заувек – неживот уграђен у безбожничку тмину, у тмицу, у вечновечно црнило која и опкољава и заробљава и танушни пламичак, онај изгрев који се, можда некако и сачувао као знак српске колективне несреће.
Да подсетим и на једну значајну чињеницу да се Брујићева збирка Страх од шума, по оцени књижевних критичара нашла на листи десет најбољих песничких књига објављених 2001. године. Та и таква врста процене најугледнијих релевантних критичарских имена, уверљив и поуздан знак је да се Брујићева поезија сврстала у пажљиво одабрани круг разноликих самосвојних поетика и да у свим својим сегментима остварује занимљив и интригантан искорак из овешталих и предвидљивих традиционалних песничких струјања, успевши да из књиге у књигу задржи привилеговани песнички исказ заснован на односима двојства и противречја: светлог и тамног, часног и бешчасног, окрутног и благог, добра и зла као доминанте свог промишљеног певања.
Приметна је у његовим песмама меланхолија Душана Васиљева, ако се у подударним чињеницама да се и Брујић деведесетих година протеклог века нашао као учесник у средишту ратних збивања, у средишту поновљених српских старадња, у једном виду ишчитава и песма претходника. И његов пев се и усагласио и изједначио са болним певом вечно младог Васиљева, трагичара човека који пева после рата која сакупља сав бол и неразмериву патњу у неразделиву целину у смисаоном, мелодијском и језичком оквиру као доследност препознавања доминантних усудних тачака.
Не сме се никако заборавити ни Брујићева антологијска песма Коло на Машвини (из збирке Последњег дана вече) која припада још једном високом песничком низу потресних страдалних сведочанстава о незамисливо ужасавајућим најмонструознијим злочинима над српским народом и српском нејачи који су се дешавали у задњем столећу у Хрватској. Песнички исказ у овој песми није само пуко сведочанство већ умногостручени вапај недораслих мртвих тела девојчица и дечака поређаних једно преко другог у језном колу смрти које посредством нарастајуће мржње прети и данас:
„…Приђи! Голе нас у детињству да препознаш;
У свакога шака као зрно проса
У колу бели,
у колу голи и бели
од кога и коме предани
сад старимо заједно,
као земља и небо над њом што стари,
они бивша деца
Нож ухваћен у замаху,
па корачам да их не пробудим,
њих двадесет у мојој зени.“
Очигледност односа џелата и жртве, ножа и грла, односа нападача и ловине песник исказује суодносом беле боје (као чистота, невиност, чедност, светост, избављење, прочишћење, честитост…) насупрот оних непочинстава које и не мора да означи црнилом и црном, јер сама су по себи окрутна, зла, демонска, а та својства читамо и у напомени о стравичном догађају који се збио: „код Слуња, када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, девојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дечаке“.
Збирни трагични низ Брујић наставља и песничком књигом Свијећа и слово утелотворујући два вечна симбола у самосвојни поетски знак.
Метафоризација лирске тематске перспективе Ђорђа Брујићу у књизи Свијећа и слово – испод кључне симболике појмова свијећа и слово – исказује се као намера песникова чврстог увезивања упечатљивих константи чији је исходишни еквивалент светлост. Светлост свеће, светлост слова, светлост искона, преображајна искра потекла из прапочела. Она живототворна и животодајна искра свеобасјања у чијем се пламсавом небокругу јасније откривају и животна и адска и гробна тама; животни облици преименовани смрћу у невидело, непостојање и незнан; у облике који се творачком силином и светлости и посредством слова које из власите нутрине изсписује рукописац зида својеврсни храм: храм од писмена, храм од искуствених спомена, храм од наслућеног и недохватног, храм од светлости који ће се уздићи из праха и ништавила и обасјати лице света божанском светлошћу духовне радости.
У том буктавом кругу песник је и словоносац и светлоносац и венцоносац чија изгрцана реч саздана у храм – песму лирско-рефлексивог говора прекрива тамне животне садржаје.
Од пролошке (уводне) песме, преко циклуса Свећа и слово, Иза границе, Лице у цвету, Септембар у стаклу (у слободном стиху) и Бивше, скраћенице… нијансирањем језичких слојева, преплиће се и увире један у други зебња и стрепња понад могућности обнове страдања и поништења, страх и неизвесност као циклична смртна потврда завичајне, домовинске историје; односно страдалничка повест песниковог географског завичаја, која је у не тако далеким временима, превазишла завичајне границе и апокалиптичном претњом и смртним исходом захватила читав колектив и сели се кроз нестајање на статична гробна станишта, одакле ће посредством сублимисане и естететизованог стиха преселити у песмовни облик као „Тврди баштеник, босиљак и слово:/Из новог леда у доба ново (Иза границе) у трагизам лирског именослова (Рука. Жар. Моштаница, Рука Светог Теодора у Комоговини, Осовица, Гомирје, Жал под облацима на Ловћену…)
Комбинујући песнички и библијски удес, песник ће у активираној појачаној симболици, сигналним синтагмама свећа и слово обзнанити и национални удес:
Кад се пређе пут од чулности до материнства
душа постаје верна, густа ко снежни зрак.
Тад склоњени у њој од себе и круга непочинства
кажемо – Дај ми руку, јер у домовини је мрак.
(Капетан Станојевић на гробљу у Голињи)
као исповест свеисторијског свевремена оличеног у непрекидној угрожености. А тиме се постиже и непрекинути опомињући чин сећања на збивања која се не смеју ни заборавити ни пренебегнути. Отуда Брујићева песма поприма и утешитељске моћи, исцељујући сваким стихом и надилазећи временски контекст:
Књига Свећа и слово доказ је песничког умећа произашлог из међузависности непојмљивих и несразмерних облика који се посредством згуснуте мреже поетичких знакова пробраним језичким свеобухватом разлиставају сваким појединачним слогом у складну ритмичку есенцијалну целину творећи хармоничну матрицу основне песме. Тиме се постиже интензитет доживљаја, тежња за спознајом извора поетске светлосне обасјавајуће искре, самоспознајуће и свеспознајуће, у кружном беспочетном току допирања до смисла бивања и смисла трајања и истрајавања на матичном тлу, па макар оно из реалних оквира посредством нарастајућег зла било пресељено у стих у слојевиту песму матичну која поприма елементе сигурног станишта.
Димензија затамњених судбинских слојева егзистенције, а свака од ових песмовних слика путем сугестивних и згуснутих речи двострука је песма, песма и о свеопштој драми постојања и песма о драми песника чија реч поприма тежину саображену времену и простору, и срцу, у коме се зачиње њен заметак и њен значењски потеинцијал под сводом од светлости, на махове пригушене, а потом неугасиво пламтеће.
И док она свијећа пламти искричавим словом песме, и све док песма наглашава свеобухватну целину и песничког послања и боготворачког путоказа као излаза из затамњења, Глинска сриједа нас вртоглавом брзином гура у смртну таму, у смртицу одакле нема нити може бити повратка никада.
То је удвостручено сједињење неживота и небића, непостојања и нестајања. Нема нас и не може нас бити.
Остају само сени!
Преостаје само памћење у средишту концентричних кругова зла и зала над српским народом.
И та – јединствена и та надврхунска песма Ђорђа Брујића – Вечни спомен и вечно сећање на незацеливе ране које ће во вјеки вјекова да крваре и да сваком жилицом, па и оним развејаним прахом пепела невиних жртви, који се преобразио у боготворачку светлосну зену, опомињу и сведоче на зло које се никада, никада нити сме, нити може заборавити.
