НасловнаВијести220 ГОДИНА ОД ПОБЈЕДЕ КАРАЂОРЂЕВИХ УСТАНИКА НА ИВАНКОВЦУ

220 ГОДИНА ОД ПОБЈЕДЕ КАРАЂОРЂЕВИХ УСТАНИКА НА ИВАНКОВЦУ

Навршава се 220 година од битке на Иванковцу, која се одиграла од 18. до 20. августа 1805. године. То је била прва побједа устаника над регуларном царском турском војском.

Сазнавши да се Хафиз-паша с великом војском спрема на Србију, устаници су први ударили и до 31. јула ослободили Карановац и Ужице. Тиме су Турци били протјерани из свих села и градова Београдског пашалука, осим Београда, Шапца и Сокола.

Да би угушила устанак, Порта (влада Османског царства) је крајем јула упутила из Ниша у пашалук Хафиз-пашу са око 15.000 војника, који су се, да би избили на Београд, окупили на Везировом брду код Ћуприје.

Устаници су очекивали напад у том правцу и прикупили су се у двије групе. Карађорђе је са првом групом од 4.000–5.000 устаника био на брду Гиљ, на лијевој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд. Другу групу од око 2.000 устаника водили су Миленко Стојковић и Петар Добрњац. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, како би бранили могуће турско наступање десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—Београд. Хафиз-паша се одлучио за напад преко Иванковца, оцијенивши да је први правац опаснији јер води кроз Шумадију, у којој је устанак већ био у јеку.

Према историјским изворима, устаници су се на брзину утврдили подизањем два шанца са палисадама и бркљачима, док су на падинама западно од шанчева подигнута два редута. У једном од тих редута налазила се и резерва српских устаника под командом Стевана Синђелића.

Хафиз-паша је 18. августа (по Грегоријанском календару) ујутро напао устанике. Главнина турских снага запосјела је положаје на Везировом брду. Истовремено, двије турске колоне заобишле су Иванковац са истока и запада и заузеле Супску и Сење. Ударом на Супску и Сење са Везировог брда, Хафиз-паша је рачунао да ће потиснути Србе и отворити својој војсци пут до Београда.

У освит зоре 19. (6.) августа 1805. извршен је напад и на српске положаје. У напад је прва кренула коњица. У сусрет им је из шанца изашло шест српских коњаника. У исто вријеме из турске војске издвојила се група да подијели мегдан на Краљевом пољу. Мегдан је трајао све док турски коњаници нису дошли у домет српских пушака. Тада је из шанца изашла пјешадија, опалила један плотун и потом се вратила у шанац.

Док је једна колона Турака нападала шанац, друга је покушала да се пробије преко редута. После краћег пушкарања посада предњег редута се повукла у задњи. Оштрим нападима турске коњице на редуте и шанчеве касније се придружила и турска пјешадија, која је нападала мањи шанац. Тек предвече су Турци успјели да освоје мањи шанац, када се посада повукла у већи.

Пошто су Срби напустили први редут, Турци су напали и други, којим је командовао Кара-Стева из Прова. Тек након једног часа борбе српска посада је морала да напусти и тај редут. Тада су Турци преузели напад на велики шанац. Падине Лудог брда, које се уздизало сјеверозападно од шанца, отежавале су турској коњици да искористи пун потенцијал. Нападе са источне стране онемогућавало је корито Иванковачке ријеке (ријеке Миросаве), а са јужне стране коњицу је у нападу спречавао густ шљивик.

Током дана Турци су извршили двадесет напада на српске положаје, али су сви били одбијени. Појава српске војске на Лудом брду учинила је рањивим лијеви турски бок. Турци су под окриљем ноћи напустили Иванковац, чиме су борбе завршене. Ускоро је у помоћ стигао и вожд Карађорђе, који се са својом војском придружио Стојковићу на положајима изнад Параћина. Турци су устанике нападали и 20. августа још три пута, али су и тада били одбијени. Због тога се Хафиз-паша повукао, оставивши устаницима богат ратни плијен.

Побједа Срба на Иванковцу имала је велики морални одјек у цијелом пашалуку, ојачала је самопоуздање устаника и отворила пут потоњим успјесима у борбама за ослобођење од турских освајача.

Војни стратези сматрају да је бој на Иванковцу био „блистав примјер тактички добро осмишљене и остварене војне операције“, а историчари да представља „једну од најзначајнијих и највећих побједа Карађорђевих устаника у периоду Првог српског устанка“.

Прије тог боја, Срби су се борили само са војском дахија, који су у Београдском пашалуку завели владавину безобзирног насиља, пљачке и терора, и због чијих је „зулума“, након сјече српских кнезова, избио устанак 15. фебруара 1804. под вођством Карађорђа.

Бој на Иванковцу био је први ратни сукоб са турском царском војском, а посебно је важан јер је показао прави карактер устаничке борбе, чији је коначни циљ било ослобођење од Османског царства.