Иако на први поглед, када се посматра ситуација око изношења јавних ставова у вези са избором предсједника Социјалистичке народне партије, све личи на то да се ова партија распада, ипак се с правом може поставити питање: да ли управо у СНП-у још увијек постоји зрно демократије?
Социјалистичка народна партија је заиста на великом раскршћу и у наредном периоду ће се видјети да ли ће преживјети, или ће можда из свега овога изаћи много јача.
Гледајући само са позиције Пљеваља, а слична је ситуација и у читавој Црној Гори, тренутно у овој партији постоје три групације. Прва је дала подршку актуелном предсједнику Владимиру Јоковићу. Потом је Милош Остојић, својим јавним обраћањем, показао да подржава Драгослава Шћекића. С друге стране, Горица Кнежевић Јеловац јавно је напустила СНП, након вишедеценијског чланства, поручивши да се не слаже са многим дешавањима у партији, а посебно са припремама за 10. конгрес. Њен став показује да постоје и они који не желе да се сврстају ни у један табор.
Док се велики број грађана пита шта се дешава у СНП-у, право питање је: зашто се нико не пита шта се дешава у другим партијама и странкама? Гдје је демократски капацитет других политичких организација? Гдје се воде јавне дебате чланства других партија онда када се бирају челници?
Већина је заокупљена причом о распаду СНП-а, али нико не помиње да све друге партије и странке грцају у прикривеном терору и једноумљу. Може ли се ико сјетити када је у некој другој партији, приликом избора предсједника, постојало више кандидата и када је обављено тајно гласање? Који лидер у Црној Гори данас смије да понуди да му се расправља о повјерењу?
У политичким организацијама, ако се изузме СНП, све личи на некадашњу ситуацију у Савезу комуниста или на данашње сцене из Сјеверне Кореје. Пракса је добро позната: један кандидат, јавно гласање, резултат унапријед познат и многи који гунђају, али се не усуђују да се јавно побуне против недемократског начина бирања.
Заиста је тешко рећи хоће ли СНП преживјети десети конгрес. И у претходним изборима било је потреса и подјела, али је сачуван принцип да се бира између два кандидата и да се гласа тајно.
Уколико партија преживи, сигурно ће из свега изаћи јача него данас. Уколико се све оконча десетим конгресом, остаће упамћени као „посљедњи Мохиканци“ у мору политичких недемократских организација, који су покушавали да кроз поштовање демократских принципа у сопственим редовима ојачају демократске вриједности у Црној Гори.
У сваком случају, у наредном периоду ће се знати више. Сви они који прижељкују јачање истинске демократије у Црној Гори не треба да одустану од својих жеља и борбе. Нове генерације, које не памте црвене књижице и црвену диктатуру, донијеће, упркос својој мекоћи, боље дане за Црну Гору.
