Трећег септембра навршиће се 81 година од одласка Прве пљеваљске јуришне бригаде Југословенске војске у Отаџбини у Херцеговину, ради помоћи искрцавању савезника у непосредној близини Дубровника. Ова акција била је плод договора Енглеза са групом официра Југословенске војске у Отаџбини. Према поменутом договору, комунисти су се обавезали да ће обуставити нападе на четничке снаге.
Након двомјесечних борби у Херцеговини, Енглези се нису искрцали на Јадранску обалу, а комунисти су током читавог периода нападали четнике с леђа, док су се они борили са њемачким и усташким снагама.
Трећег септембра 1944. године у Мељаку је постројена Прва пљеваљска бригада ЈВУО, у чијим су редовима били официри, подофицири и војници, укупне јачине од 1.204 човјека. Командант бригаде био је Милутин Јеловац, начелник штаба Радоман Зуковић, а у штабу су били официри: Петар Брашанац, Грујица Ђачић, Неђељко Лучић, Вукадин Јеловац, Бајо Пивљанин и Ратко Ђуровић.
Бригада је била подијељена у пет батаљона и једну позадинску чету. Командант првог батаљона био је Иван Јеловац, другог Војин Џогаз, трећег Милован Планић, четвртог Мишо Ненадић и петог Јосиф Жиц.
Посебно освјежење донијела је мобилизација људства у 5. батаљону. Овај батаљон, популарно назван Омладински, био је састављен од градске омладине, професора пљеваљске гимназије, чиновника, официра и подофицира који су до тада били релативно пасивни. Замјеник команданта батаљона био је Бранислав Ђуричковић, а помоћник Никола Јакић. Командир прве чете био је Ратко Голубовић, друге Петар Дајевић и треће Мирко Обрадовић. Командири водова у четама били су: Константин Драгашевић, Павле Дајевић, Веселин Госпић, Слободан Новаковић и други.
У саставу батаљона био је и војни музички оркестар под управом подофицира и музичара из некадашњег 48. пјешадијског пука у Пљевљима, Драгише Пелца. У оркестру су били: Мишо Головић, Јован Госпић, Мишо Божовић, Мишо Радовић, Драгиша Росић и Боре Церовић. Познато је да је интендант у батаљону био Воја Миљак, а у истом су били и: Угљеша Јауковић, Марко Алексић, Лека Травица, Илија Ђуровић, Милан Станојевић, Миле Драгашевић, Милан Госпић, Бошко Грдинић, Вељо Ђондовић, Драган и Родољуб Шиљак, Дејан Поповић, Светислав Поповић, Милош–Мишо Поповић, Предраг Прерадовић, Јован Прерадовић, Вељо Кнежевић, Раша Милићевић, Лазар Рабреновић, Мута Лучић, Веселин Ђуричковић, Драгиша Ђуричковић, Милутин–Мићо Обрадовић, Илија Капетановић и други.
Колико је батаљон био значајан, најбоље показује податак да су Јосиф Жиц и Дејан Поповић били професори у пљеваљској гимназији. Једном ријечју – на окупу је био цвијет градске омладине.
„Одлазак пљеваљске омладине у четничке редове и у рат није вршен строгом мобилизацијом. Ти омладинци су кренули другарски у борбу. Практично, договори за одлазак чињени су на улици, у другарској атмосфери“, свједочио је Мићун Шиљак, чија су два брата, Драган и Родољуб, погинула као војници 5. батаљона.
У причи о 5. батаљону не треба заборавити да је у његовом саставу, који је имао око 200 људи, било и људство које је опслуживало 40 тешких митраљеза и 20 бацача.
Главни интендант у бригади био је Милан Ђачић, који је уједно био и командир позадинске чете.
Са Мељака пљеваљски четници у Херцеговину су кренули 3. септембра 1944. године. О њиховом одласку капетан Станиша Јанковић јавио је команданту Дурмиторских четника Ивану Ружићу: „Пљеваљска бригада је замакла ка Дрини и стигла је до Ивсара. До ње се не може стићи мање од 18 сати.“
Нажалост, чим су пљеваљски четници прошли Фочу и упутили се према Калиновику, припадници комунистичког партизанског покрета кренули су у нападе на њих. У једном од тих напада, 10. септембра, погинуо је командант 4. батаљона Мишо Ненадић.
У свом обраћању од 12. септембра командант Прве пљеваљске бригаде ЈВУО Милутин Јеловац јасно је истакао да је погибијом Ненадића отворен нови период братоубилаштва: „Ми ћемо на пут одмах, без оклијевања и колебања, ми ћемо у борбу против окупатора гдје нам је год подесно, ми ћемо у борбу нужне одбране против комуниста гдје нас год нападну.“
Комунисти су били у Херцеговини знатно слабије војничке моћи, али су сталним мањим нападима угрожавали четнике који су се борили са усташким и њемачким формацијама.
Најжешће борбе са окупаторским војницима и хрватским усташама вођене су у Поповом Пољу.
Тако Захарије Остојић 23. септембра јавља Дражи: „Са 3 хиљаде људи Лукачевић напада Требиње и већ је заробио 350 Немаца, један тенк, једну батерију и остали материјал.“
О самим борбама око Требиња забиљежено је да су Прва пљеваљска и Требињска бригада 21. септембра водиле борбу са њемачким снагама око Арсланагића моста.
„Да би ослободили своју заузету постају на Арсланагића мосту, Немци су кренули са оклопним возом на угрожене положаје. Сачекани из бусије у зору, немачки војници су заробљени уз сарадњу возовође, Србина, који је био учесник у завери.“
Током 22. септембра четници су наставили борбу са окупатором, а 23. септембра у јутарњим часовима борбу је водила Пљеваљска бригада.
„Пљеваљска бригада је, после великих губитака, успела да уђе у град, код жељезничке станице. Даље није могла, због паклене ватре са свих страна“, јављао је Остојић.
О борбама око Требиња свједоци из Пљеваљске бригаде тврде да је напад на град ишао веома успјешно. Признају да је било жртава и доста рањених, међутим, као главни разлог за неуспјех окривљују комунисте, који су их напали с леђа док су водили борбе са њемачком војском.
Да су комунисти напали четнике с леђа потврђује и Захарије Остојић, који 30. септембра пише: „У Херцеговини… Санџаку, Црној Гори воде се борбе са црвеним који су нас опет напали с леђа, док смо нападали Швабе. Борба са црвеним се мора наставити до доласка савезника.“
Комунисти су и овом приликом показали да се боре да преузму власт у тадашњој Југославији, а да им није на првом мјесту борба против окупатора и ослобођење. Енглези су наступали неискрено као и током читавог рата. Њихова неискреност огледала се у чињеници да није дошло до искрцавања њихове војске, а команданта читаве четничке операције Војислава Лукачевића предали су комунистима, који су га стријељали током 1945. године.
