У среду 17. септембра 2025. године, на дан када Српска Православна Црква прославља и молитвено се сећа Светог свештеномученика Петра Митрополита дабробосанског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом угоднику Божијем из рода српскога у Саставцима код Прибоја. Саслуживали су архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић, протојереј-ставрофор Јово Андан и протођакон Иван Савић.
Након заамвоне молитве кренуо је трократни молитвени опход око светог храма а потом су пред храмом освештани славски дарови и преломљен славски колач.
Честитајући празник и славу храма Високопреосвећени је у пастирској беседи рекао: – Овај дан, и овај празник, дата нам је због тога да бисмо се и ми присаједнили Светом Петру, свештеномученику дабробосанском, и да бисмо припадали тој истој заједници коју је он предводио и за коју бди пред Богом и данас и подржава је духовно, са Неба.
– Бог, мислећи о нама који настављамо у времену и простору, даје нам праве предводнике, сабиратеље око себе, који приводе Богу и заједно кроче ка Царству Небескоме, ка том крајњем циљу, врхунској дестинацији. Наш циљ јесте достићи у Царство Небеско, чије темеље већ овде имамо на земљи, и постајемо грађани Царства Небескога, већ овде на земљи, али уграђујемо се у Царство Небеско све дубље и дубље, чвршће и чвршће, како корачамо кроз овај живот.
– Свети Петар дабробосански је био такав лик који је подсећао на Христа потпуно, својим животом. Он је, куд год је пролазио, уносио стабилност, мир и утеху. Кад је он некуда пролазио тај простор је постао преображен, опстајао би и могао би опстати, одолевати свим искушењима непоколебиво. Он је био укрепљење онима са којима је живео, додао је Митрополит Атанасије.
Домаћини славе за ову годину, Светлан и Илија Пријовић приредили су са својим породицама, код храма Светог Петра Дабробосанског у Саставцима, трпезу љубави за све сабране на Божанској Литургији. За идућу годину, за домаћина славе, јавио се Миломир Пријовић.
Свети Петар Дабробосански
Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као “Невесињска пушка”. Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског.
Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за српски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку српског народа.
Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом српског православног народа. Био је Архијереј Српске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Белим орлом другог реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.
Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: “Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?” и нагласио је да би га због таквог става требало убити.
Митрополит Петар му је на то одговорио: Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!
Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио:
Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!
Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: “Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама”. Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.
Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у “равнатељство” ради саслушања. У “равнатељству” је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио.
