На данашњи дан, 1371. године, одиграла се битка између српске и турске војске на ријеци Марици.
Иако је Маричка битка имала пресудан значај за даљу судбину српског царства, не може се са поузданошћу утврдити како је дошло до српског похода против Турака у јесен 1371. године. Те године Угљеша шаље у Цариград посланике с намером да договоре склапање савеза против Турака. Међутим, њихова мисија је била безуспешна.
Обавештен да се главнина турских снага, заједно са султаном Муратом, налази у Малој Азији, Угљеша одлучује да не одустане од свог војничког пројекта, већ да искористи прилику, продре дубоко у непријатељску територију – на подручје Тракије и нападом изненади Турке. Уследиле су брзе припреме за борбу.
Због непријатељства према Мрњавчевићима, рашка властела остала је ван припрема за борбу против Турака. Угљеша је једино могао да се ослони на свог брата, краља Вукашина. Да поход није био спреман од раније, најбоље потврђује чињеница где се у то време налазио Вукашин Мрњавчевић.
У пролеће 1371. године краљ Вукашин је, удружен са Башићима и Дубровчанима, кренуо против жупана Николе Алтомановића. У том походу учествовао је и Вукашинов син – Марко Мрњавчевић. Војска коју је предводио Вукашин стигла је под Скадар у јуну, али до битке није дошло. Вукашин је тада добио позив од свог брата Угљеше да му се придружи у борби против Турака.
Показавши свест и одговорност за судбину српске државе, Вукашин прихвата позив и са војском креће на дуг и исцрпљујући марш до Сера. На свом путу до Скадра, а затим од Скадра до попришта битке, где се придружио Угљешиним снагама, Вукашинова војска је прешла око 1.000 километара. У то време ово је био велики подухват, јер се сматрало да војска дневно може да пређе највише од 20 до 25 километара.
Целокупна српска војска улогорила се у шумовитом крају Чрномена, покрај реке Марице, на само дан хода од Једрена. Војска браће Мрњавчевића била је моћнија и многобројнија од турске. Према записима из времена непосредно после битке, бројала је око 60.000 војника. Те бројке су, ипак, преувеличане. Савремени историчари српску војску процењују на око 10.000 добро наоружаних и искусних војника, што је за оно време била респектабилна сила.
Турске снаге биле су вишеструко слабије. Њих је предводио Лала Шахин-паша, водећи војсковођа султана Мурата.
Знајући да је Марица последња стратешка препрека коју је српска војска требало да пређе да би стигла до Једрена, и да су његове снаге инфериорније, он у почетку примењује тактику избегавања чеоног сукоба и одлагања саме битке. Шаље своје посланике да са браћом Мрњавчевић преговарају о миру и обећају покорност српским великашима.
Према једном виђењу Маричке битке, Срби су слање турских преговарача протумачили као знак слабости. Рачунајући на лаку победу, српска војска се опустила до те мере да чак није поставила ни стражаре око свог логора. У неким варијантама иде се и корак даље, те се наводи да су Срби унапред прославили победу и да, мамурни, нису били у стању да адекватно одговоре на изненадни турски напад.
Међутим, овакво виђење битке треба тумачити као покушај да се на неки начин оправда тежак пораз српске војске.
Осмишљен као изненадни напад, поход браће Мрњавчевић на Турке, по свој прилици, то није био. Угљеша је у јуну упутио позив Вукашину да му се придружи, а српска војска је на поприште битке стигла у септембру. Из оваквог развоја догађаја може се закључити да су Турци имали прилику да сазнају за Угљешине планове и да преузму тактику изненађења. Лала Шахин-паша преузима иницијативу за битку.
Након великог невремена, пред зору 26. септембра 1371. године, кроз густу маглу отпочео је општи турски напад. Српске снаге биле су ухваћене неспремне. Међу неприпремљеним и од дугог марша још увек уморним српским војницима завладала је паника. Турски војници су окружили Србе и напали са свих страна, па иако их је било много мање, деловало је да су бројнији.
Потпуно изненађени турским препадом, српски војници нису успели да реорганизују своје редове. Нарочито је неефикасна била коњица која у општем метежу није могла да изведе јуриш. Српска погибија била је страховита. Највећи број војника погинуо је, а само мањи део војске успео је да побегне. У Маричкој бици погинули су и краљ Вукашин и деспот Угљеша. До данас немамо сигурне информације где се налазе гробови браће Мрњавчевић.
