Иако се донедавно није знало много о Чајничанину Тоду Машићу из села Брахе, који је погинуо 1914. године на Челебићима борећи се у Бобовском батаљону против аустроугарске војске, најновији подаци, које нам открива ђакон у цркви Успења Пресвете Богородице у Чајничу Угљеша Скоко, говоре да је Машићу након Првог свјетског рата признат статус ратног добровољца. Наиме, према важећем закону након 1918. године, Машић је уписан у књигу ратних добровољаца. Поменути документ чува се у црквеној архиви, гдје се налази значајна грађа о многим житељима Чајнича, али и пљеваљског краја.
Документ потврђује да су тачна свједочења Бобоваца, који тврде да се Машић добровољно прикључио Бобовском батаљону, састављеном од Подгорске, Хоћевинске, Мељачке, Јеловачке и Ограђеничке чете. Према њиховим казивањима, Тоду Машића је рат затекао у Бобову, гдје је код тамошњих домаћина обављао занатске послове.
Захваљујући Неђељку Божовићу, сину чувеног првака Ђурице Божовића, сачувана је успомена на погинулог саборца Тода Машића из Чајнича. Неђељко је погинулог Машића сахранио на свом имању и подигао му споменик. На споменику је уклесано да је погинуо 1914. године борећи се „за слободу српске отаџбине“.
Према казивању бројних свједока, један аустроугарски извиђачки авион је 6. августа надлијетао положаје Бобоваца, који су се налазили на подручју Љубишње. Пошто су Бобовци из пушака отворили ватру, пилот извиђач је установио да је Војска Краљевине Црне Горе на овом дијелу фронта наоружана старим пушкама кремењачама, које су имале мали домет, слабу пробојну моћ, а приликом испаљивања метка много су димиле. Бобовци су дуго памтили да се од пушчане паљбе тог дана изнад Љубишње створио облак од сагорелог барута, па је и аустроугарски пилот могао закључити о каквом је наоружању ријеч. Такву информацију пренио је својој команди, која је процјенила да ће на овом дијелу фронта моћи ангажовати мање снаге, јер је војска с друге стране, на планини Љубишњи, била наоружана застарјелим стрељачким оружјем.
Међутим, у вечерњим сатима истог дана, Бобовцима су стигле руске пушке, такозване „московке“, које су имале добар домет, а причало се да је зрно из „московке“ могло пробити букву и иза букве убити непријатељског војника. Те вечери само је један војник остао са својом старом кремењачом, односно, само за њега није стигла „московка“. И управо је у рукама добровољца Тода Машића остала пушка кремењача.
Наредног дана, 7. августа, дошло је до битке. У судару Бобоваца и аустроугарских војника, Бобовци су озбиљно угрозили непријатеља и успјешно, уз једног погинулог војника – оног који је једини задржао пушку кремењачу – заузели Челебиће. Била је то прва побједа Љубишњанског одреда, односно Бобоваца.
А када је ријеч о погинулом војнику са пушком кремењачом, запамћена је прича да га је погодила аустроугарска граната из брдског топа, јер су га Аустроугари нишанили мислећи да са друге стране дејствује неки мањи топ, а не пушка. Пушка кремењача, која је приликом испаљивања много димила, остављала је утисак дејства мањег артиљеријског оруђа.
