Питање има ли Бошњачка странка у Црној Гори снаге да се одрекне антисрпске политике, често се поставља — и то не без разлога. Још је занимљивије питање да ли ова странка има политичке зрелости да гради коректније односе са партијама које имају српски национални предзнак или које уживају подршку већинског српског бирачког тијела.
Ако се осврнемо на период дугогодишње владавине Демократске партије социјалиста, Бошњачка странка је, готово по правилу, била у првим редовима подршке антисрпској политици. Њени челници нису оклијевали да критикују све што је српско, чиме су, прије свега, штетили себи – јер су у очима не само Срба, већ и бројних Муслимана и Бошњака, изгледали као партија која се више бори против Срба, него за интересе свог народа.
Такво понашање идеално је одговарало ДПС-у, који је деценијама на томе политички профитирао. Добар дио муслиманског и бошњачког бирачког тијела, уплашен од етикете екстремизма, остајао је уз ДПС. Из те странке су чак подстицали такву слику, док се у Бошњачкој странци нико није посебно трудио да је разбије — напротив, често су сами упадали у замке које им је ДПС постављао.
Прво велико искушење за Бошњачку странку било је у вријеме референдума 2006. године, када се ова партија сврстала против заједничке државе са Србијом. Иако је ДПС касније изневјерио многа обећања дата током кампање, Бошњачка странка је наставила слијепо да га подржава, остајући дио политике која је, у суштини, почивала на антисрпским ставовима.
Године 2012. унутар саме странке постојали су покушаји да се направи отклон од ДПС-а. Ипак, убрзо су, према појединим изворима, уследили притисци из Сарајева и других адреса ван Црне Горе, па је странка остала дио истог блока. Подршка Закону о слободи вјероисповијести 2019. године, који је био усмјерен против Српске православне цркве, потврдила је да је антисрпска линија и даље доминантна. Парадоксално, чак ни Исламска заједница у Црној Гори није подржала тај закон, али је Бошњачка странка ипак гласала за њега — као да је било важније супротставити се Србима, него заштитити властиту вјерску заједницу.
Ни након политичких промјена 2020. године није било озбиљнијег заокрета. Бошњачка странка је остала у опозицији уз ДПС, а у нову Владу Милојка Спајића ушла је тек када је постало јасно да та Влада неће мијењати на боље положај српског народа.
Изјаве појединих функционера ове странке и даље показују извјесну нетрпељивост. Тако је, примјера ради, Кенана Струјић изразила негодовање због српских застава у Пљевљима, иако се у истим тим срединама без проблема вијоре бошњачке заставе. Срби, као већински народ, имају законско право на употребу своје националне тробојке, али поједини у Бошњачкој странци и даље на томе граде политичке поене.
Недавно су представници те странке оптужили Србију да „дестабилизује Црну Гору“ након протеста у Подгорици због напада турских радника на младића на Забјелу — што је оставило утисак да су им, у политичком смислу, Турци ближи од православних комшија.
Поставља се зато питање: има ли Бошњачка странка снаге да промијени свој однос према Србима? И шта, уопште, жели бошњачка заједница у Црној Гори?
Током владавине ДПС-а најтеже су пролазили управо они Муслимани и Бошњаци који су жељели добре односе са Србима. Често су ти појединци и њихове породице теже пролазили од самих Срба. Данас, када је ДПС на ивици политичког нестајања, из Бошњачке странке не стижу поруке које би охрабриле ново поглавље међунационалног повјерења.
Сасвим је извјесно да унутар ове странке нема довољно снаге, а можда ни воље, да се ти односи поправе. Могуће је и да поједини центри ван Црне Горе и даље имају утицај на њену политику. Али једно је сигурно — вођење антисрпске политике не доноси штету само Србима, већ дугорочно и самим Муслиманима и Бошњацима.
Православни Срби су у прошлости више пута показали да знају како да одбране своје интересе — најбољи примјер за то биле су 2020. година и литије. Са друге стране, мање заједнице, попут бошњачке, не могу себи приуштити политику конфронтације са већином.
Умјесто подгријавања тензија, потребно је више мудрости и стрпљења да би се екстремисти из свих народа и страна потиснули на маргину. Само тако Црна Гора може постати друштво у којем различитости нису извор подјела.
