Новембарски дани су увијек прилика да се Пљевљаци сјете многих страдалих од комунистичког терора 1944. године. То су дани када су без суда и суђења убијани цивили и припадници Југословенске војске у Отаџбини.
Њемачки окупаторски војници напустили су Пљевља 3. септембра 1944. године. Покушали су да се врате 13. септембра, али су их напали припадници Југословенске војске у Отаџбини, односно четници, и окупаторски војници се више никада нису вратили у град на Брезници.
Од тог дана па до 7. новембра, Пљевља су била под контролом четника. Комунисти успијевају да овладају градом 8. октобра и држе га све до 8. новембра. Пред знатно јачим четничким снагама, 8. новембра комунисти бјеже из Пљеваља. Када су се четници повукли у Босну, комунисти 20. или 21. новембра 1944. године поново заузимају град, и тада почиње невиђени прогон њихових политичких неистомишљеника.
— Ноћу су се са Стражице чули јауци, запомагања и кратки рафали. Лешеви су затрпавани у напуштене њемачке и италијанске ровове. Највише лешева србијанских четника било је у напуштеном италијанском траншеу, који се пружао од данашњег Ватрогасног дома до Стражице — свједочила је Драгица Лучић Грдинић.
Према њеном казивању, тих дана су се у Пљевљима дешавале најјезивије сцене које до тада нису виђене.
— Тих дана пси луталице су разносили дијелове људског тијела (главу, руку, ногу). Комунисти се на такве сцене нису освртали — причала је Драгица.
О тешким сценама у граду говори и Војислав Настић, који у свом писању наводи и локације масовних гробница у граду. Настић биљежи да се на више локација налазило више масовних гробница, али потврђује причу Драгице Лучић да се највише убистава десило на Стражици.
„У исто вријеме, на периферији Моћевца, у манастирским шљивицима, настало је још неколико масовних гробница. У шљивицима су током рата боравиле војне јединице под шаторима. Неке од њих су ископале ровове за евентуалну одбрану или као заклоне од напада из ваздуха. По одласку војске ти ровови су остали незатрпани. Партизани су их искористили као погодна мјеста гдје су ноћу доводили своје жртве, убијали их, бацали у ровове и затрпавали. Преко дана мјештани су пролазили туда и примјећивали трагове затрпавања. Највише су ти ровови попуњени жртвама при врху горњег шљивика, на падини Главице, испод пјешачке стазе која води кроз бориће (касније борову шуму), а иде паралелно са манастирским путем и са њим се спаја изнад долине Скакавца.“
Настић објашњава да је током новембра у Пљевљима било и сједиште команде подручја ОЗНЕ.
— Команда подручја налазила се у кући покојног професора Митра Обрадовића, код Милет-баште. Једно одјељење те команде било је смјештено у кући Рајка Бајчетића, познатијег као Раја Гркића, у Моћевцу. Шапатом се говорило у Моћевцу да у Рајову кућу доводе затворенике, а прије зоре их негдје одводе. Прве комшије Раја Гркића били су Турубатовићи. У то вријеме у Турубатовића башти налазио се ров који су ископали Италијани док су боравили у Турубатовића кући. Мајка Јована Турубатовића пошла је једног јутра у башту и опазила да из оног рова вири комад ћилима. Повукла је ћилим, а указале су се људске ноге. Кад је то видио Јован Турубатовић, пријавио је случај Градском народном одбору. Нешто касније у Турубатовића башту дошло је пет људи. Један је наређивао, а четворица су из рова извукла леш умотан у ћилим. Однијели су га, тако умотаног, до горње манастирске баште, гдје је било ровова, и затрпали га у један од њих.“
Према писању Настића, Пљевља су била велики сабирни центар ухапшених комунистичких неистомишљеника.
„Италијани су Стражицу изградили као утврђење са бункерима, рововима и положајима за артиљерију. У склопу тог утврђења била је напуштена стара зграда школе. Та зграда је служила као затвор, као и једна оближња зграда. Највише затвореника било је у баракама испод Стражице, према Ћотини, гдје је касније настала Циглана. Према казивању оних који су становали у близини, у тим баракама је било више стотина људи. Највише је било оних које су партизани доводили из Босне као заробљенике или цивиле. То је, у ствари, био сабирни центар у којем се вршило распоређивање затвореника. Млађи затвореници, који су били мобилисани у ‘непријатељским формацијама’, упућивани су на фронт и укључивани у партизанску војску. Затвореници – избјеглице из Србије и Црне Горе – упућивани су у тамошње затворе, органима ОЗНЕ који су о њима више знали. Велики дио затвореника завршио је на Стражици. Ровови су послужили као већ ископане масовне гробнице.“
О понашању комуниста и њихових команданата према заробљеницима свједочи и Драго Бојовић:
„Послије сусрета са оним борцем из Бијелог Поља, видјех како ми иде у сусрет човјек у жутој униформи и подигнутих руку, без оружја. Кад приђе на десетак корака, стаде и обрати ми се ријечима: ‘Друже, немој ме убити, ја сам са Косова, Марковић. Арнаути су ми све уништили и није ми било другог спаса него да идем у ‘Пољску стражу’.’ Рекох му: ‘Нећу те убити, али те морам повести мом команданту’, и са њим пођох у правцу гдје сам видио Милана Ч. на почетку напада. На десетак метара видио сам Милана како стоји на сеоском путу који је бујица била расјекла на два дијела. Рекох заробљенику да стане, а ја пођох Милану и рекох му да ми се предао један Недићевац без оружја. ‘Ђе је, доведи га!’ Кад сам довео заробљеника, он стаде према Милану, поздрави га војнички и понови о себи оно што је мени био рекао. Само што је тај јадник изговорио посљедњу ријеч, Милан муњевито извади пиштољ из футроле и опали му метак у слијепоочницу. Док је тај јадник још стајао, примјетих како му се крв слијева од слијепоочнице до половине образа, а онда клону свим зглобовима као што пада празна врећа, па прво као да сједе, а онда се преврну на своју десну страну због нагиба пута.“
У крвавом пиру комуниста страдала су и тројица припадника четничког покрета из Лознице. За двојицу убијених, Николу и Мирослава, са сигурношћу се зна да су се презивали Гордић. Дјечак, коме су Пљевљаци дали име Гордислав, није имао познато име и презиме. Сахрањени су у манастирском гробљу, а породица Крезовић им је подигла спомен-обиљежје.
