Да пљеваљска омладина није лако прихватила комунистичку власт може се видјети по чињеници да су ученици Гимназије у току 1947. године у Пљевљима основали тајну организацију под називом „Демократске револуционарне снаге“. Циљ ове организације био је оживљавање антикомунистичког отпора.
У званичној документацији нема довољно података о раду ове организације, а прилично су штури и подаци у литератури. Тако се мало зна када су и на који начин активисти дјеловали. Није познато ни како су откривени, на који начин похапшени, као ни гдје су издржавали затворске казне.
Комунистичке власти настојале су да прикрију причу о овој организацији, јер им није ишло у прилог да се овакве идеје шире међу младима. У таквим околностима њихови историчари нијесу се бавили радом ове омладинске групе, већ су у свом писању имали задатак да истакну како је омладина подржавала Комунистичку партију Југославије.
Пљевља су у том периоду била једини град у Црној Гори у којем је основана оваква организација, те једино мјесто гдје су млади људи показали спремност да се супротставе тадашњој диктаторској власти. У годинама комунизма, као и касније, у Пљевљима се само шапатом говорило о тим младим људима – о њиховој храбрости и одлучности да се успротиве диктатури.
Пјесник Наод Вуковић свједочи да се са пљеваљским гимназијалцима срео на Мљетичку, на путу од Жабљака према Никшићу. На тај начин потврђује се да су ухапшени ученици из Пљеваља транспортовани у Никшић. Посебно је занимљиво његово свједочење о њиховом храбром држању приликом спровода:
„Без извора нема воде, ни живота без слободе“, пјевали су док су били везани на камиону и спровођени према Никшићу“, свједочио је Вуковић, који је у то вријеме био ученик Гимназије у Никшићу, а током 1945. године и ученик Гимназије у Пљевљима.
На основу изречених пресуда зна се да су у организацији били: Петар Перо Бојовић, Новак Џаковић, Василије Вранеш, Димитрије–Мито Голубовић, Василије Вајо Јовић, Мирко Пашић, Наталија Рабреновић, Велизар Србљановић и Томаш Церовић.
Према комунистичкој верзији, ови омладинци су планирали низ напада експлозивним направама. Наводно је код њих откривен експлозив, а терећени су и да су у непосредној близини Гимназије, под окриљем ноћи, бацили ручну бомбу као наводни почетак својих акција.
Комунистички суд изрекао је изузетно оштре казне гимназијалцима: Србљановић, Бојовић и Џаковић добили су по 15 година тешког принудног рада са лишењем слободе и пет година губитка грађанских права, осим родитељских, након издржане или опроштене казне.
Церовић је осуђен на 12 година, Голубовић и Јовић на по 6 година, Пашић на 5 година, док су Вранеш и Наталија Рабреновић добили по двије године условно.
Побуна пљеваљске омладине против комунистичке власти догодила се у тренутку када се на сеоском подручју налазило на десетине припадника Југословенске војске у Отаџбини, односно четничког покрета. Посебно је важно подсјетити да су 30. октобра 1951. године од стране комуниста страдали последњи припадници пљеваљског четничког покрета – Божидар Божо Милић Бјелица и Ристо Даниловић. Војнички сукоби на простору пљеваљског краја између припадника четничког покрета и комунистичке власти потрајали су до средине педесетих година прошлог вијека.
