Иако је снијежни покривач на планини Ковач висок тридесет и више центиметара, групе миграната из азијских земаља и вечерас пјешаче из правца Пљеваља према Републици Српској. Посебно забрињава чињеница да су температуре испод нуле и да се спуштају и до минус петнаест степени.
С правом се поставља питање могу ли ови људи издржати пјешачење преко планине, спуштајући се у село Поблаће, а потом настављајући пут ка Републици Српској и Кантону Горажде. Додатну забринутост изазива и могућност да, у покушају да се заштите од неподношљиве хладноће, мигранти свраћају у напуштене куће на Ковачу или у Поблаћу, при чему може доћи до причињавања озбиљне штете власницима имовине.
Од полиције смо у више наврата могли чути да нису у могућности да обезбиједе цјелокупну имовину у пограничним селима, што се, нажалост, више пута потврдило и током протеклих година.
Међутим, у читавој причи најбитније је питање шта ће се десити и хоће ли се ико осјећати одговорним уколико ови људи, из нама непознатих крајева, изгубе животе на планини Ковач. С правом се поставља и питање: ако их свакодневно виђамо како аутобусима долазе у Пљевља из правца Подгорице или других крајева, због чега им се не омогући коришћење аутобуског превоза и из Пљеваља према Републици Српској и даље? Шта се постиже тиме што се ови људи приморавају да, на неподношљивим хладноћама, пјешаче преко планине Ковач?
Годинама се поставља питање каква невоља тјера ове људе да пјешаче ка земљама Европске уније, односно ко има интерес да их, за које се слободно може рећи да посједују изузетну дисциплину и издржљивост, усмјерава ка западу.
Без обзира на одговоре на ова питања, најважније остаје оно кључно: хоће ли неко од ових људи страдати на оваквим хладноћама и постоји ли начин да им се помогне прије него што дође до неке несреће.
