Сјеча Срба у Црној Гори се наставља — тихо, подмукло, али упорно. Данас без каме и пушке, али са печатом, одлуком и суспензијом. Градоначелник Подгорице, Саша Мујовић, једна од најпровиднијих транзиционих фигура политичке сцене, суспендовао је Владислава Дајковића — не зато што је крив, већ зато што је прав. Не зато што је прекршио закон, већ зато што је стао уз народ.
Стао је уз грађане Ботуна. Уз људе Зете. Уз оне који не желе да им се дјеца трују, да им се земља затрује и да им се будућност бетонира постројењима смрти. Његов „гријех“ је што није ћутао. Што није окренуо главу. Што је био тамо где један поштен политичар мора бити — међу својим народом.
Још једном се показало оно што многи нису хтјели да виде: ПЕС је само наставак ДПС-а другим средствима. Иста логика, исти методи, исти презир према Србима и према обичном човјеку. Прогон Срба у Црној Гори није прошлост — он је садашњост. Само је данас „умотан“ у европске фразе и лажну пристојност.
Лакше је ударити на Владислава Дајковића — честитог, гласног и неподмитљивог — него се обрачунати са стварним кривцима, са симболима деценијског суноврата: Милом Ђукановићем, Мигом Стијеповићем, Душком Марковићем, Миливојем Катнићем и читавом плејадом оних који су државу претворили у плијен. Са њима се не ратује. Са њима се тргује. Али се зато кажњавају они који не пристају на ћутање.
И зато имам само једно питање за све Србе који су гласали за ПЕС и који га и даље подржавају: је ли вас срамота? Довели смо их на власт да прекину неправду, а они су је наставили. Да донесу слободу, а они су донијели прогон. Да служе народу, а они су му окренули леђа.
Владо је један. Један од ријетких који нису продали ни име, ни образ, ни народ. Поштен човјек у времену опште трулежи. Човјек који стоји усправно онда када други клече. Зато ова суспензија није његов пораз — она је њихова срамота.
Подршка за Владислава Дајковића. Подршка за истину. Подршка за народ који више не жели да ћути.
ПИШЕ: Данило Лекић
