Пљевља су првих дана фебруара 2026. године остала без једног од својих најпрепознатљивијих становника. Отишао је Лазо, пас луталица благе нарави и великог срца, којег суграђани с правом називају симболом града и пљеваљског корза.
Лазо није имао власника, али је имао све нас. Данима је кружио од кафића до кафића, стрпљиво чекајући коју мрвицу, осмјех или мажење.
Познавао је конобаре, госте, пролазнике и дјецу, а многи ће рећи да је имао богатији друштвени живот од већине грађана. Његова блага нарав и ненаметљива присутност чиниле су да се уз њега људи осјећају мирније и ближе једни другима.
По ријечима суграђана, Лазо је имао око 20 година, што је за једног пса изузетна старост. Током двије деценије постао је незаобилазан дио градске свакодневице – живи украс корза, тихи сапутник многих разговора и сусрета, и симбол доброте која не тражи ништа заузврат.
Његовим одласком Пљевља су изгубила више од пса луталице. Изгубила су навику да га сретну на уобичајеном мјесту, да му добаце залогај или топлу ријеч, да се насмију његовој мирној, помало уморној шетњи.
