У освит 8. марта 1944. године, након задобијених рана у борби са комунистима, издахнуо је капетан Јован Јеловац, командант Прве пљеваљске бригаде ЈВУО и мисионар Драже Михаиловића за организовање Равногорског покрета на простору пљеваљског, прибојског и пријепољског среза.
Напад комуниста на четничке положаје, у пљеваљском селу Љућ, започео је у недјељу увече око 23 часа. Тог дана, поред недјеље, празновале су се Благовијести и Цвијети.
Да би се ситуација боље разумјела, неопходно је подсјетити да је дио пљеваљских четника, под командом капетана Јована Јеловца, 27. марта 1944. године разбио комунисте на подручју Мељака. Комунисти су тих дана претрпјели велике губитке, а значајан број њихових људи је заробљен. Након тих дешавања, четници су протјерали 3. и 4. санџачку комунистичку бригаду преко ријеке Таре.
„Два дана смо били у Сињајевини, у снијегу и хладноћи. Били смо без хљеба и хране. У помоћ су нам стигле 4. и 5. црногорска бригада. Допремили су нам храну и ми смо се опоравили. Потом је речено да се враћамо назад преко Таре и да ће сада четири наше бригаде заузети и Пљевља. Почетком априла смо прешли Тару и вратили се у пљеваљски срез“, свједочио је Данило Јеловац, који је у то вријеме био курир у 4. санџачкој бригади.
Према бројним свједоцима, комунисти су одмах по преласку Таре кренули у нове, мање нападе на четнике. С друге стране, четници су се спремали да у јутарњим часовима 8. априла крену у општи напад на комунисте и да у том новом нападу заузму Мојковац и Колашин, како би се повезали са четницима на подручју Подгорице.
О самим припремама за напад пљеваљских четника, Радоје Рончевић и Јагош Дробњак, припадници четничког покрета, свједоче да је у село Љућ 7. априла, у недјељу и на празнике Благовијести и Цвијети, стигао један батаљон прибојских четника, под командом Миодрага Пријовића. У село Љућ стигао је и митраљески вод из 2. батаљона Прве пљеваљске бригаде ЈВУО. Претходних дана четници су у Љућ допремили значајне количине муниције, ручних бомби и граната, јер је било предвиђено да Штабна чета, популарно названа „Горска група“, која је била под командом потпоручника Ивана Јеловца и која је пратила команданта бригаде, капетана Јована Јеловца, ојачана Прибојцима и поменутим митраљеским водом, крене у напад на комунисте 8. априла.
Поред ових четничких снага, на комунисте је требало да крену 2. и 3. батаљон Прве пљеваљске бригаде ЈВУО. Овом колоном је, према утврђеном плану, требало да командује командант Првог милешевског корпуса, капетан Радоман Раилић. Трећом колоном, коју су чинили 1. и 4. батаљон, командовао је поручник Милутин Јеловац.
– Дан уочи напада на Радосавцу одржан је састанак четничких официра. На састанку су били присутни: Захарије Остојић, Душан Арсовић, Радоман Раилић, Јован Јеловац, Милутин Јеловац и други. Том приликом је договорен распоред кретања три пљеваљске групе – свједочио је Радоје Рончевић, војник „Горске групе“.
Према свједочењу Милосава Поповића, војника Штабне чете, Јован Јеловац је у сам мрак стигао са Радосавца у Љућ, у пратњи Неђељка Крвавца.
– Већ је падао мрак када су се уз поље појавили командант у пратњи Неђељка Крвавца. Зауставио сам их прописно и од команданта, због таквог поступка, добио похвалу – свједочио је Поповић.
– У току ноћи, око 23 часа, услиједио је комунистички напад на Љућ, који је у много чему измијенио ток четничке офанзиве. Комунисти су Љућ напали са намјером да ово село заузму, не надајући се да се ми спремамо за нови напад – свједочио је Јагош Дробњак.
У самом селу, према свједочењу Стевана Драгаша, у чијој се кући налазио штаб пљеваљских четника на челу са капетаном Јованом Јеловцем, налазила се Штабна чета „Горска група“, јачине око педесет војника, митраљески вод из 2. батаљона јачине око двадесет војника, прибојски батаљон јачине око стотину војника и мјештани села који су припадали четничком покрету. Четнички положаји били су утврђени на брду Крижевац, одакле је пружана главна одбрана. Међутим, Прибојци, који су тог дана стигли пјешке из Прибоја, заноћили су код кућа Старовлаха и ван утврђених ровова.
Комунистички напад је управо кренуо препадом на Прибојце.
– Прибојци су били уморни и слабо наоружани, тако да су их партизани изненадили и затекли на спавању. Одмах послије првог напада ватреним оружјем они су се дали у бјекство и повлачење према Пљевљима. Те ноћи нијесу нам били од користи – свједочио је Јагош Дробњак.
Како се Прибојци нијесу успјели снаћи и организовати одбрану, комунистички напад је усмјерен у правцу брда Крижевац, гдје је услиједила жестока борба.
„Била је јака помрчина и киша је благо ромињала. Комунистима је полазило за руком да се приближе нашим рововима. Срећа је била што смо се били спремили за офанзиву, па нам је неколико дана прије стигло доста ручних бомби и граната. То нам је омогућило да успјешно разбијамо комунистичке јурише. Командир ‘Горске групе’ Иван Јеловац покушавао је да испаљивањем свјетлећих ракета освјетли њихове положаје, али је од тога врло брзо одустао јер је освјетљавао и наше положаје. Међутим, када би испалио ракету, могли смо да видимо како комунисти гмижу по земљи према нашим положајима“, свједочио је Рончевић.
Четничку одбрану посебно је угрозио један комунистички пушкомитраљезац који је, према свједочењу Јагоша Дробњака и Стевана Драгаша, успио да се подвуче под пољску пећ за печење хљеба, која је била у власништву Сава Лучића. Са те позиције он је успио да угрози ров у коме су се налазили Неђо Крвавац и Душан Јеловац. Крвавац је рањен у ногу, а Јеловцу је метак окрзнуо ухо. У таквим околностима, командант Прве пљеваљске бригаде, Јован Јеловац, у пратњи Душана Драгаша, кренуо је да ојача одбрану на том дијелу.
– Јован и мој брат Душан нису много провели времена у борби са комунистима, а Јован је био тешко рањен. Метак га је погодио у чело, испод саме косе. Мој брат Душан нам је касније причао да су последње Јованове ријечи биле: „Дуле, погођен сам, узми аутомат“. Јована нико није пуцао с леђа. Он је погођен у борби – тврдио је Стеван Драгаш.
Рањеног команданта из рова на сигурнију позицију на Крижевцу, и поред јаке борбе, изнијели су Неђељко Крвавац и Јагош Дробњак.
Четници су се потом концентрисали да бацањем бомби униште пушкомитраљесца који је ранио њиховог команданта. Међутим, иако су бацили значајан број бомби, нису били свјесни да су у једном моменту смртно ранили младог скојевца Бранка Церовића.
„Бацили смо најмање десет бомби, али нијесмо могли ликвидирати тог комунисту. Кров на пољској пећи био је метални и бомбе су прелетале преко. У зору се комуниста повукао“, свједочио нам је Јагош Дробњак.
Након што је рањен командант бригаде, Иван Јеловац је наредио војницима да пјевају, како комунисти не би схватили шта се десило.
„Након што је Јован изнијет из рова, Иван нам је прво рекао да је погинуо, а потом да је тешко рањен. Наредио нам је да пјевамо како би се створио утисак да је код нас све како треба“, свједочио нам је Благоје Петровић.
Према свједочењу Петровића, послије одређеног времена Јован је покушавао да проговори, да Ивану нешто каже.
„Питали смо Ивана шта каже, јер се он спуштао до њега, али нам је он рекао да га није разумио. Разумјели смо једино покрете руку, да нам говори да се не скупљамо око њега, већ да држимо положаје и да наставимо борбу“, свједочио је Петровић.
У току ноћи комунисти су извели пет општих јуриша, а Љућу су те ноћи нападали Други батаљон Треће санџачке бригаде и Четврти батаљон Четврте санџачке бригаде.
Мјештани овог села запамтили су ову борбу као до тада најјачи комунистички напад. Према многим свједоцима, употребљена је велика количина муниције и експлозивних направа, а само брдо Крижевац горело је од експлозија и детонација.
Са сванућем услиједило је повлачење комуниста у правцу Горњег села и Влаовића.
О комунистичкој одступници од Љуће Радоје Рончевић каже да је за њу био заслужан Милутин Јеловац, који је пристигао у помоћ.
„Комунисти су се почели повлачити јер се уз поље чуо Милутин Јеловац како јуриша. Услиједило је комунистичко повлачење, а у Љућу је стигао Милутин са појачањем“, свједочио је Рончевић.
Међутим, прије него што је стигло четничко појачање, на брду Крижевац издахнуо је командант пљеваљских четника, капетан Јован Јеловац.
„Чим су комунисти одступили, пошао сам са Милојком Спајићем да се пробијем према Пљевљима како бисмо допремили неко возило за превоз рањеног команданта. Међутим, наишли смо на поклане војнике из прибојског батаљона, па смо се вратили на Крижевац. Тамо смо затекли војнике ‘Горске групе’ како сједе око Јована, који је био покривен шаторским крилом, и плачу. И ми смо ту сјели и плакали. Јован нам није био само командант, он нам је био као родитељ. Био је јако способан, човјечан и храбар, а када бисмо нешто скривили, никада нас не би кажњавао, него би нас критиковао као што родитељ критикује дијете. Био је то велики ударац за све нас“, свједочио је Јагош Дробњак.
Дванаест погинулих Прибојаца и команданта пљеваљских четника, капетана Јована Јеловца, четници су превезли у Пљевља, гдје су их сахранили на Варошком гробљу.
„У друштву Ђорђа Поповића организовао сам превоз погинулих до цркве Свете Петке, гдје је одржано опјело, а потом су погинули, уз присуство великог броја грађана, пренијети на Варошко гробље, гдје су сахрањени. Опроштајни говор одржао је Милутин Јеловац, упутивши пријетње комунистима. Након сахране, коју је пратило свештеничко опјело и почасна паљба, Милутин нас је повео у напад на комунисте“, свједочио је Рончевић.
На комунистичкој страни у Љући су погинула три човјека. Међу погинулима, иако то четници нијесу знали, нашао се и пушкомитраљезац који је смртно ранио четничког команданта Јована Јеловца.
„Случај је хтио да се са Бранком Церовићем сретнем и трећи пут, свега двадесетак минута пред његову смрт. Почетком априла 1944. напали смо четнике у селу Љућ, код Пљеваља. Бранко је био са пушкомитраљезом, на лијевом крилу своје чете, близу наше. Стигли смо да између рафала измијенимо неколико ријечи. Он је био са пушкомитраљезом све док га бомба није погодила у стомак. Другови су га изнијели са положаја и на носилима је издахнуо на путу за бригадну болницу“, свједочио је Василије Бановић, припадник Треће санџачке комунистичке бригаде.
Према свједочењу Бановића, Бранко Церовић био је осамнаестогодишњи младић. Имао је жељу да постане члан СКОЈ-а. У Љућу, током битке, успио је да се Бановићу похвали да је остварио своју намјеру. Припадници комунистичког покрета сахранили су га истог јутра у Горњем селу.
Поред Церовића, у Љући су на комунистичкој страни погинули, из пљеваљског краја, Јагош Ивановић и Секуле Тањевић.
Након окончања Другог свјетског рата, комунисти су у неколико наврата рушили надгробни крст капетана Јована Јеловца, а потом су му затрпали и гроб.
