Конферениција српских националних организација из земаља региона организовала је у Српској кући у Подгорици још једну у низу Академску трибину на тему „Геноцид над српским народом у двадесетом вијеку“.
Гост Академске трибине био публициста Игор Ивановић из Београда, а осим њега посјетиоцима се обратио у име организатора предсједник УО Конференције српских националних организација из земаља региона др Момчило Вуксановић.
Трибину је отворио др Момчило Вуксановић који је прочитао уводник уредника трибине књижевника Будимира Дубака, који, по његовим ријечима, из оправданих разлога, није могао да присуствује вечерашњој трибини.
„Вечерашњи гост трибине публициста је члан Удружења књижевника Србије, аутор великог броја књига, приповједака и публицистичких књига међу којима је за нас најзначајнија „Споменик црногорској срамоти“ која представља својеврсно тумачење књиге Илије Петровића „Црногорска похара Куча“. Он анализу Петровићеве књиге проширује на историјско освјетљавање једне од најсрамнијих страница црногорске историје, а то је похара Куча од стране књаза Данила 1856. године, и ти догађаји су у дубокој вези са вечерашњом темом. Ова драгоцјена књига објављена је у издању Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице. Такође, ваља истаћи да је 20. вијек био у знаку два свјетска рата и концентрационих логора који су представљали мјеста страдања окупираних народа. Врхунац организације оваквих мучилишта су нацистички конц-логори од којих је био најбестијалнији и најмонтруознији био Јасеновац“, каже се у уводнику трибине књижевника Будимира Дубака.
Говорећи на тему „Геноцид над српским народом у двадесетом вијеку“, Игор Ивановић је на почетку казао да је тема мучна, али да је „много мучније сазнање да ми о тој теми не говоримо, да српски народ није усадио у своју свијест геноцид који је преживио“.
„Проблем геноцида над српским народом који се није догодио једном у прошлом вијеку него бар два пута је у томе што он није био на вријеме препознат, дакле, није била препозната идеологија која је водила ка том геноциду. Ми прво имамо 1900-те године у доба Аустро-угарске монархије имамо први католички сабор у Загребу, на којем се по први пут од стране католичког клера и хрватских политичких представника јасно дефинише да је хрватски историјски простор до Дрине. Након тога после 2-3 године долази до тешког дивљања на улицама Загреба против свега што је српско, и тај догађај је прилично затамњен у нашој историји. Већ 1912. године одржава се и други католички сабор који потврђује оно што је било на првом, али 1914. године ми већ имамо припрему геноцида над Србима од стране Аустро-угара, када је њихов пјесник Краус сковао једну паролу чији превод отприлике значи „Србија мора бити убијена“, и та парола се по свим кафанама дијели у прадскорозје Првог свјетског рата, дакле, већ имамо једну идеолошку припрему. Затим долази Други свјетски рат, а број настрадалих Срба је неизбројан, ми смо једини народ који није пребројао своје жртве. На основу неких приближно прецизних истаживања можемо рећи да је број српских жртава у оба свјетска рата до 3 милиона. Погрешно је сматрати да је Јасеновац једино мјесто страдања, јер је био само један од сплетова логора којих је било више, Хрвати су поновили оно што су радили аустроугари, Србе су бацали по јамама, депонијама и закопавали их по дивљим гробљима, дакле, Јасеновац је просто симбол. Тема Јасеновца је била дуго затамњивана и свјесно скрајнута после Другог свјетског рата, а први ову тему је покренуо режим Слободана Милошевића, након 5. октобра као да се поново надвила нека мрачна завјеса, док је данас та тема, када причамо о српској јавности маргинална тема. Оно што је нама најбитније је да знамо да ми нисмо избројали своје жртве, и да је број жртава геноцида у Другом свјетском рату сигурно износи милион, укључујући, осим Јасеновца, и друге логоре“, казао је, између осталог Ивановић.
У наставку трибине бројни посјетиоци су госту Академске трибине поставили велики број питања на која је он одговарао.
Текст: Саша Јеврић/фото: Бојан Булатовић
