Први дјечији вртић након Другог свјетског рата у Пљевљима је отворен 1946. године у кући Вукојичића, у некадашњем Грујичића сокаку, а садашњој Улици Првог децембра. Вртић је отворен у кући чији је власник био прота Саво Вукојичић и његови наследници.
Вукојичићи су били свештеничка породица и након што су комунисти извршили смртну казну над свештеником Милорадом Вукојичићем, протиним сином, већи дио куће је одузет и претворен у дјечији вртић.
У дијелу куће који није био одузет живјела је удовица Синише Вукојичића, Душанка, са сином Синишом – Микицом, који је у то вријеме био предшколског узраста. Тадашњи становници Пљеваља једно вријеме су са чуђењем гледали како дјечак Микица одлази из једног у други дио куће, односно из простора гдје је живио са мајком у дио куће гдје је био вртић. Тако је Микица био једини дјечак који је имао прилику да приликом одласка у вртић пређе из просторије у просторију.
Таква ситуација је потрајала све док се његова мајка Душанка није преселила преко улице, у породичну кућу Радовановића, односно у кућу својих родитеља и браће. У каснијим годинама Пљевљаци су се често шалили са Микицом да је он био једини Пљевљак који је у вртић ишао у сопствену кућу.
У послијератним годинама у Пљевљима је било много случајева да комунисти одузимају црквене и приватне куће својих неистомишљеника како би их претворили у јавне установе. Многим породицама остављана је по једна или двије просторије у приземљу, док би се у други, бољи стамбени простор усељавали комунистички функционери.
Градско становништво Пљеваља трпјело је многе неправде, али они који би се побунили најчешће би завршавали на робији или би били погубљени на Стражици и другим локацијама на простору данашњег Градског парка.
Ове године Дјечији вртић „Еко бајка“ прославио је 80 година од отварања првог послијератног вртића. Међутим, многи Пљевљаци не знају гдје се налазила породична кућа проте Сава Вукојичића, који је преминуо 1938. године и који је 1918. године, након ослобођења од аустроугарске окупације, организовао прву градску управу.
Прота Вукојичић је том приликом желио да заведе ред у граду и да заштити становништво од појединих пљачкашких група. Био је и на челу Грађевинског одбора који је водио послове на изградњи цркве Свете Петке, чије је освећење обављено 1927. године.
Његова породица била је једна од најугледнијих породица у граду. Током рата и након рата претрпјела је велико страдање. Од италијанских окупационих војника страдале су му двије малољетне кћерке, Јованка и Љубинка. Син Синиша погинуо је у Прибоју 1943. године, а Милорад је стријељан од комуниста након завршетка рата.
Посебно се изгубило и сазнање да је први вртић након рата радио у протиној, односно у кући Вукојичића.
