На данашњи дан, 3. маја 1913. године, Влада Краљевине Црне Горе, на челу са ђенералом Митром Мартиновићем, поднијела је оставку јер није жељела да да сагласност на захтјев краља Николе Петровића да се напусти Скадар. Ђенерал Мартиновић је тих дана заступао став да се Скадар брани пред притиском Аустроугарске, као и да се затражи директна помоћ руског цара Николаја II. Мартиновић је тврдио да Царска Русија неће дозволити да Аустроугарска нападне Црну Гору, као и да Аустроугарска није спремна да уђе у рат са Царском Русијом. Притом је напомињао да је Црна Гора дала велике жртве за ослобађање Скадра од турске окупације и да је Скадар стара престоница Зете. Пошто је краљ Никола Петровић водио рачуна да се не замјери Аустроугарској и одлучио да се повуче из Скадра, и поред чињенице да је током борби са турском војском погинуло више хиљада припадника Војске Краљевине Црне Горе, Мартиновић није имао другог избора него да поднесе оставку.
„Да је краљ Никола имао ријешену вољу да Скадар припадне Црној Гори, он је, умјесто што је предао судбину Скадра Лорду Греју, предсједнику Лондонске конференције, требало да се обрати лично руском цару, као заштитнику Црне Горе.
Само да је руском цару било саопштено да су све вјековне побједоносне тековине Црне Горе добијене уз помоћ Русије и њених царева, па тако и највећа тековина у историји Црне Горе – Скадар, који се ставља у руке руском цару да он лично ријеши његову судбину, коме ће припасти, његова би судбина била ријешена у корист Црне Горе“, тврдио је Мартиновић.
Мартиновић открива да је у том случају краљ Никола више водио рачуна о свом престолу и останку на власти него о Скадру.
„Али, бојећи се краљ Никола да ће таквим поступком изазвати непријатељство Аустрије, коју је хтио држати у милости као стражу своје династије од Србије, није хтио такав поступак употријебити“, тврдио је Мартиновић.
У дјелу мемоара Конрада фон Хецендорфа, аустроугарског начелника Генералштаба, који се односи на кризу око Скадра, јасно се види да је Мартиновић био у праву када је тврдио да питање Скадра треба пребацити у руке руског цара.
Према поменутом извору, Аустроугарска у том моменту није имала подршку за рат против Црне Горе ни од Њемачке, јер је њихов цар Виљем изјавио: „Да нема рачуна водити за сада рат због арбанашких испасишта коза и због српских шљивика.“
Притом, Конрад 4. маја 1913. године саопштава: „Добих са Цетиња изненађујућу вијест, да краљ Никола, најзад, безусловно напушта Скадар.“
Ђенерал Митар Мартиновић је подношењем оставке на мјесто предсједника Владе Краљевине Црне Горе показао велику одлучност у одбрани вишевјековних српских интереса да Скадар буде ослобођен и припојен једној од тада двије српске краљевине. Он је јасно показао да се не води личним и ситним интересима, како је поступао сам краљ Никола.
Гледано са данашње позиције, ђенерал Митар Мартиновић је примјер кога би и у садашњем времену требало да слиједе они који се баве политиком. У тим тренуцима сигурно је изгледало да ђенерал Мартиновић губи на личном плану, али ако се погледа његов каснији живот, онда се да закључити да је и у том случају, посебно када се упореди са судбином краља Николе, он велики побједник.
Сасвим је сигурно да се и из примјера краља Николе може учити, односно његово бјекство из Црне Горе 1916. године, забрана повратка и смрт у туђини јасно показују како вођење политике у којој доминирају самољубље и похлепа води човјека и у личну пропаст. Судбина краља Николе и свих оних који су у прошлости радили против интереса сопственог народа може се видјети и у случају прогона породице Радоњић са Цетиња од стране владике Петра II Петровића Његоша, који се догодио 4. јануара 1832. године. Гувернадур Вук Радоњић радио је са Аустријом против сопственог народа, због чега је био прогнан.
