ПИШЕ: мр Спасоје Томић
Историја српског народа у Црној Гори често се кретала између два пола: метафизичког идеализма и бруталне политичке реалности. Данас, док се суочавамо са остацима деценијама грађеног инжењеринга, поново се суочавамо са феноменом који наизглед ласка нашем етосу, а суштински подрива наш опстанак – то је идеја о „посебности“, „надсрпству“ или тзв. „српском спартанству“ које себе види као нешто боље, изворније и другачије од остатка српског националног бића.
Историјске и политичке заблуде
Оно што је у почетку можда био израз регионалног поноса, брзо се, кроз историју, претварало у политички инструмент дробљења српског јединства. Најопаснији пут којим један Србин може кренути јесте управо онај који је утро Секула Дрљевић. Заједничко таквим појавама је управо то: крећу са позиција „најбољих Срба“, оних којима званични Београд није довољно достојан, да би завршили у потпуној негацији сопственог поријекла.
Дрљевић је своје српство заснивао на сукобу са централизмом, градећи наратив о посебној црногорској мисији која је временом, под утицајем личних амбиција и страних ценрата моћи, склизнула у отворену издају и идеологију која је Србе дефинисала као непријатеље. То је опомена за сваког ко данас покушава да гради „српство“ одвојено од Београда и српског интегрализма. Свако „одмицање“ је први корак ка асимилацији. Ако нисте дио цјелине, постајете плијен оних којима је циљ деструкција те цјелине.
Српска православна црква: Стуб који не познаје границе
У том вртлогу политичких превирања и вјештачких подјела, Српска православна црква остаје једини непоколебљиви свјетионик. Она није само вјерска институција; она је чувар нашег историјског памћења и националног идентитета.
Мора се јасно и гласно рећи: СПЦ је јединствена и недјељива. Било какви покушаји „аутономашења“, стварања некаквих локалних цркава или претварања епархија у полунезависне ентитете нису ништа друго до асистенција пројекту асимилације. Наша вјера је светосавска, а Светосавље не познаје државне границе. Јединство са Патријаршијом у Београду није само питање канона, већ питање биолошког и духовног опстанка Срба у Црној Гори. Свако поигравање са „црногорском посебношћу“ унутар црквене организације води директно у сценарио који смо већ гледали, стварање идеолошког оквира за неку нову, измишљену нацију.
Интегрализам као једини излаз Академски гледано, нација која дозволи своју регионалну фрагментацију престаје да буде нација и постаје статистичка категорија подложна манипулацији. Српски интегрализам није агресивна идеологија, већ природна тежња једног народа да дише истим плућима, без обзира на то гдје га је историја поставила.
„Српско спартанство“ је прелијепа књижевна метафора, али у политичком смислу, оно не смије бити изговор за изолационизам. Ми нисмо „бољи“ или „другачији“ Срби, ми смо Срби који говоре српским језиком, пишу ћирилицом и припадају једној, недјељивој цркви. Све изван тога су паралелни универзуми у којима вребају сјенке Дрљевића.
Стога, пут у будућност може бити само један, повратак јединству, одбацивање лажног елитизма „посебности“ и чврсто држање за скуте наше мајке Цркве. Свако друго скретање, колико год се чинило „спартанским“, води ка нестанку и утапању у туђински идентитет.
