Иако је у јавности мало познато, прва пушка отпора на простору данашње Црне Горе у Другом свјетском рату опаљена је на подручју пљеваљског среза.
Прва акција пљеваљских устаника против окупаторске управе и усташких формација изведена је 16. јуна 1941. године, готово мјесец дана прије него што се народ у Црној Гори подигао на оружје против сепаратистичког проглашења независне Црне Горе 12. јула.
Наиме, четници из Бобова и Мељака су, 26 дана прије Тринаестојулског устанка, напали усташку поставу на Челебићима, у фочанском срезу.
Том акцијом командовао је Јован Драгутиновић из Бобова, некадашњи помоћник министра унутрашњих послова у Влади Краљевине Југославије.
У Бобову и Мељаку налазило се више лица која су до рата били у војним и жандармеријским редовима, а који су одбили да признају капитулацију и да служе окупатору. Сви они су били родом из поменутих села, па су се након окупације склонили у родни крај. Тако су се, поред Јована Драгутиновића, у Бобову нашли ваздухопловни поручник, Милија Јовић и поручник, Слободан Рончевић, док су се у мељачким селима налазили наредник Милутин Јеловац, питомац завршне године војне гимназије, Неђељко Крвавац, жандари Драго Дујовић, Јосиф Бабић и Милинко Јеловац, као и активиста Соколског друштва и Четничке организације, Божидар Божо Јеловац. Поред њих жељу за борбом против окупатора и усташких формација показивали су и други народни прваци.
Свакако је у тим почетним данима највећи ауторитет уживао Јован Драгутиновић, који је одлучио да остане у земљи и није се повукао са Владом. У таквим околностима Драгутиновић је и окупио прве устанике у тадашњој Зетској бановини, односно на простору данашње Црне Горе, и повео их у борбу против усташких формација. Према писању Милете Војиновића, договор за напад на усташе постигнут је приликом једне сеоске мобе, која је била организована због подизања помоћног објекта у газдинству Драгутиновића.
Напад на усташку станицу, и поред јаког и изненадног четничког удара, није дао веће резултате, четници том приликом нијесу успјели да заузму усташку станицу. Није познато да ли је међу усташама било жртава, док је на четничкој страни погинуо Никола Сандић из Бобова, поставши прва жртва отпора окупатору из пљеваљског среза.
Око самог датума напада постоје спорења у литератури, јер се према неким тврдњама напад десио раније, дакле, прије 16. јуна, а има и оних аутора који тврде да је то било касније. Шеснаести јун 1941. године требало би узети као тачан, јер је уписан и на надгробном крсту као датум смрти Николе Сандића.
Сам напад на Челебиће отворио је низ сукоба са усташким формацијама. Тако су борбе са усташама настављене током цијелог љета 1941. године. Четници са подручја Бобова и Мељака успјели су да спријече усташке нападе и да пруже помоћ четницима на подручју Челебића и шире у фочанском срезу. О тим борбама са усташама у љето 1941. године, у предлогу упућеном Врховној команди од 3. јула 1942.године за унапрјеђење Божидара Божа Јеловца у чин наредника, Јован Јеловац каже: ”За вријеме прошлогодишњих борби са усташама око Коњског поља, Челебића, а нарочито за вријеме борби око Мештревца истакао се у борби.”
Из овог се навода може видјети да су четници у току љета 1941. године водили дуже вријеме борбе са усташама на правцу Бобово-Челебићи. Према свједочењу једног броја становника Бобова и Мељака, током читавог љета 1941. године, четничке групе са овог подручја одлазиле су у фочански срез у помоћ тамошњим четницима. Долазак тих група позитивно је утицао на отпор православног становништва у подручју Челебића, али и на читавом подручју према селу Викоч.
О сукобима на Коњском пољу и покушајима усташа да се освете Бобовцима за напад од 16. јуна, Милета Војиновић каже: „Око 1. августа 1941. године организује се на Челебићима око 300 усташа, муслимана, да нападну Бобово. Међутим, два дана пред напад, Бобовце о томе обавијести Аљо Аљићевић, па их је дочекало 70 Бобоваца (јер више нијесу имали пушака) на Радовини и Коњском пољу. Ранили су тројицу усташа, па се остали повукоше.“
О четничким акцијама током љета 1941. године, комунистички аутори послије рата тврде да су биле мотивисане жељом за пљачком.47 Такве тврдње тешко је прихватити из више разлога. Први је у томе што су у том моменту четничке формације искључиво нападале на војне формације и нијесу угрожавале исламско цивилно становништво. Уколико нијесу угрожавани цивили, онда се не може говорити о пљачкању. С друге стране, четничке формације су и избјегавале да индиректно угрожавају цивилно исламско становништво, јер су се надале да ће у таквим приликама бити мањи терор над православним становништвом. Притом је, према свједочењу Милића Јеловца, све рађено да четничке акције не привуку пажњу италијанских окупационих војника, који су сваког момента могли да поведу војну акцију. Таква италијанска акција била би погубна и по цивилно становништво на подручју Бобова и Мељака.
Да су четници имали разлога да страхују потврђује и чињеница да су окупаторски италијански војници у љето 1941. године ухватили вођу бобовско-мељачких четника Јована Драгутиновића. Италијани су у току ноћи дошли у Бобово и успјели да га ухапсе.
Хапшење Јована Драгутиновића повезује се са издајом коју су починили комунисти. Овакво мишљење има утемељење у чињеници да је Драгутиновић прије рата био помоћник министра полиције и сигурно велики антикомуниста. Други разлог за издају од стране комуниста јесте и то што је отпор против окупатора Јован започео 16. јуна у вријеме када су комунисти били у миру са силама Осовине, односно шест дана прије напада Нијемаца на Совјетски савез.
Према казивању Милете Војиновића, комунисти су били директно умијешани у ово дешавање, касније ће се испоставити и убиство. Војиновић се за такву тврдњу позива на свједоке које јавно није именовао. С друге стране, постоји могућност да су га италијански окупациони војници ухапсили уз помоћ муслимана, односно, да су од усташа на Челебићима били обавијештени о акцијама Бобоваца и Мељачана, као и о њиховом команданту. Само хапшење било је могуће извести и на овај начин с обзиром на то да су главни савезници италијанског окупатора у то вријеме биле усташке формације. Јасно је да четничке акције нијесу могле проћи неопажене од стране окупатора, као што изгледа логично да су окупаторски војници дознали о акцијама бобовско-мељачког четничког покрета и да им је била жеља да такав покрет униште.
Италијани су приликом хапшења Драгутиновића ухапсили и Милију Старчевића, Крста Јовића, Николу Соковића, Загорку Божовић и Вуколу Марковића. Послије краћег боравка у затвору, Италијани су у септембру 1941. године стријељали Јована, Николу и Богића Соковића и Вуколу Марковића. Марковић је био сестрић Драгутиновићу и био је у његовој пратњи од првог дана доласка из Београда. Покушај Јованов да организује отпор у срезу није пропао, јер су борбе са усташама настављене и послије његове смрти, али је он свој рад животом платио. Ако би се са сигурношћу утврдило да су Јована издали комунисти, онда би се могло рећи да је он прва жртва братоубилаштва у пљеваљском срезу. Свакако, прва етапа отпора у срезу почела је 16. јуна 1941. године нападом Бобоваца и Мељачана на усташе у фочанском срезу.
Б. Јеловац
