У току су велика погађања и нагађања о томе када ће у Руднику угља бити обустављена производња угља. Представници синдикалних организација тврде да би Рудник требало да ради до 2050. године, док заговорници европских интеграција и уласка Црне Горе у Европску унију износе податке да ће производња угља бити обустављена већ 2032. године, односно за шест година.
У читавој причи постоје велике нејасноће око програма праведне транзиције. Из Рудника угља тврде да је почела са радом фабрика, односно трикотажа за шивење заштитних одијела. Запослено је свега 12 жена и тешко је повјеровати да таква фабрика може бити конкурентна на тржишту, поред великих кинеских произвођача.
Сасвим је јасно да ће ова фабрика радити док се угаљ копа, а потом ће и ових 12 жена остати без посла.
Истиче се и рад Асфалтне базе. Међутим, поставља се питање може ли ово постројење, које тренутно практично не ради, а чији је капацитет производње асфалтне смјеше мањи од 30 тона на сат, обезбиједити сигурна радна мјеста. Може ли се неко надати сигурном послу на овом постројењу?
Грађевинска група, као треће ново предузеће, за сада се најбоље држи.
Нажалост, велики проблем представља то што се посљедњих година у Руднику угља запослио значајан број младих људи. Ти људи су, надајући се да ће Рудник успјешно пословати, у међувремену подигли стамбене кредите, односно озбиљно су се задужили код банака. Може се слободно рећи да је ријеч о презадуженим људима.
Уколико Рудник угља обустави производњу 2032. године, практично је немогуће да ће ти млади људи успјети да врате кредите од својих рударских плата. Највише личи да ће управо они бити прве „жртве“ европских интеграција.
С друге стране, ако се погледа да кључни политички лидери, као што су премијер Милојко Спајић, потпредсједник Владе Алекса Бечић и предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић, заговарају безусловни улазак у Европску унију, онда је тешко очекивати да ће Рудник радити дуже од 2032. године.
Поменути лидери не испуштају из уста причу о европским интеграцијама, не помињући са чим ће се Пљевља и Пљевљаци суочити, посебно ако се уз судбину рудара веже и судбина запослених у Термоелектрани.
У сваком случају, остаје да се чека и види шта ће превагнути – брзина хода ка Европи или брзина пропадања Пљеваља.
