Шири и организовани отпор окупатору на читавом простору Црне Горе почео је са Тринаестојулским устанком. Повод за народни устанак у Црној Гори 13. јула била је скупштина од 12. јула на којој је проглашена Независна Црна Гора од стране окупатора и сепаратиста. Да је повод за устанак био успостављање независне Црне Горе најбоље се види по томе што је до првих сукоба дошло у раним јутарњим часовима 13. јула, односно непуних 24 часа по проглашењу независности Црне Горе.
Вође устанка били су официри и подофицири југословенске војске, народни прваци и комунисти. Вијест о проглашењу независне Црне Горе под окриљем окупатора подигао је на ноге већи дио Црне Горе, а према бројним оцјенама историчара већ првих дана било је под оружјем више хиљада људи. Устанак је захватио јужне и централне дијелове Црне Горе, да би се потом проширио на сјевер. Вијест о устанку стигла је касно у пљеваљски крај. Прве пушке су, према свједочењима учесника, пукле у Матаругама и Вруљи, под утицајем устаника у Мојковцу и Бијелом Пољу. Потом се побуна проширила и на друге дијелове Пљеваљског среза.
Колико се у пљеваљском крају каснило са устанко, најбоље говори и податак да је, када је 15. јула почела италијанска интервенција против устаника у Црној Гори, у Пљеваљском срезу тек дошло до мањих акција које нијесу дале веће резултате. У наредби италијанске окупационе силе у Пљевљима од 15. јула наводи се: „Грађанским лицима без разлике забрањено је свако кретање по улицама послије 10 часова, и да ће на свако лице које се послије 10 часова затече на улици бити пуцано од стране карабинијерских и војничких патрола.“
Према свједочењу Перка Гачевића, у Матарушкој општини устаници су запалили дрвени мост на Ћехотини, а притом су покидане телефонске линије из правца Бијелог Поља. Према сјећању Гачевића, који је био резервни официр Краљевине Југославије, устанак није био добро организован, али је становништво матарушке општине устало на побуну под утицајем дешавања у осталим дијеловима Црне Горе. Према истом свједоку мост на Ћехотини је спаљен 16. јула, што се може узети као датум почетка устанка на подручју пљеваљског среза.
У послијератној литератури, коју су писали аутори из комунистичког покрета, наводи се да је до побуне у пљеваљском крају дошло 20. јула.50 Међутим, и комунистички аутори признају да су 16. јула почеле окупаторске репресалије, чиме се могу потврдити и тврдње Перка Гачевића да је мост на Ћехотини спаљен тог датума, односно да је побуна у пљеваљском крају против окупатора почела тада.
Данило Јауковић о овом догађају записује: „ Директива КПЈ за почетак устанка стигла је у пљеваљски срез са закашњењем. Док је оружани тринаестојулски устанак у Црној Гори и бјелопољском срезу постизао велики успјех и узимао шири замах комунисти у пљеваљском срезу све до 16. јула нијесу имали о устанку никаквих података. Али је окупатор већ 16. јула започео репресалије у Пљевљима. Његове патроле, предвођене официрима, у главној улици шамарале су грађане који их нијесу поздрављали фашистичким поздравом, присиљавајући их да то чине. У исто вријеме комунисти у Пљевљима су обавјештени да је почео оружани устанак у Црној Гори и да ће у току ноћи 16/17. јула Италијани извршити хапшење свих комуниста у граду.“
Намјера комуниста да се сакрије тачан податак о почетку устанка у пљеваљском крају искључиво је везана за потребу да се сакрије и чињеница да устанак нијесу повели комунисти. Комунистичка партија је тек 18. јула донијела одлуку о нападу на окупатора:„Тако је тек 18. јула послије подне одржан састанак Мјесног комитета партије, у шуми код Крушева. Састанку су присуствовали сви чланови, сем Владимира Дамјановића, који се налазио у Бобову и Милорада Зорића, који је тада био на Цетињу. Том приликом је делегат и члан Обласног комитета КПЈ за Санџак упознао Мјесни комитет с одлуком Централног комитета КПЈ, Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Санџак и Боку и Обласног комитета за Санџак о почетку оружаног устанка, као и о успјесима које су устаници постигли у бјелопољском срезу. Пред Комитет су одмах постављени задаци да одмах приступи формирању герилских одреда који ће одмах нападати на италијанске карабињерске и жандармеријске станице, рушити мостове, телефонске објекте и друге објекте …“
Према истом извору устаници су код Водоплава 20. јула напали карабињере који су бјежали из карабињерске станице у Косаници према Пљевљима, јер су у јутарњим часовима устаници тог дана напали карабињере на Жабљаку.
Према комунистичким изворима, 20. јула нападнути су и разоружани карабињери и на Мељаку. У самој станици на Мељаку било је 8 жандара и три карабињера. Командир жандара Милован Лазаревић и остали жандари прикључили су се устаницима и потом разоружали карабињере:„За напад се било прикупило око 50 устаника, али су карабинијери разоружани без борбе.“
Према сјећању Милуна Јеловца, у Мељаку се на почетку није тачно знало шта се дешава. Његовог оца Милована позвао је тадашњи подофицир Милутин Јеловац рекавши му да треба да се иде у сједиште сеоске општине јер ће се тамо дијелити оружје. У сједиште општинске управе отишло је више Мељачана, односно, отишли су они који су имали оружје. Умјесто подјеле оружја, тамо су уз помоћ југословенских жандара разоружани италијански карабињери који су потом протјерани у Пљевља. На Мељаку су се касније искупили устаници, међу којима су предњачили они Мељачани који су били укључени у борбу са усташама у Челебићима током јуна мјесеца.
Према свједочењу Милуна Јеловца, међу предводницима побуне били су Милутин и Божидар Божо Јеловац, Неђељко Крвавац, Милета Зечевић, Драго Дујовић, Јосиф Бабић, Милко Старчевић, Велемир Сандић и други.
Поред напада на карабињере у Косаници и Мељаку, карабињери су нападнути и у Коминима, који су одатле побјегли у правцу Пљеваља.
У току ових немира Италијани су у самом граду хапсили угледније људе и држали их као таоце. Неки од њих су стријељани, као што је случај са Ратком Церовићем са Илиног брда, који је стријељан 24. јула. Четири дана касније, 28. јула, стријељани су Милун и Милован Кнежевић, као и Милош Драгићевић са Гука. Стријељања су извршена на Сењаку. Као таоци били су затворени бројни пљеваљски прваци, као што су прота Слободан Шиљак, Милић Зарубица и Јездимир Јакић и други. Проту Слободана Шиљка италијански окупатор је у јануару 1942. године пуститио на слободу, али ће комунисти 1943. године такав гест окупатора оцијенити као протину сарадњу са окупатором, због чега ће га стријељати. Италијани су 5. децембра 1941. године, послије Пљеваљске битке, стријељали Милића Зарубицу и Јездимира Јакића.
Поред хапшења и стријељања цивила, Италијани су тих дана и на други начин вршили одмазду над локалним становништвом. У оквиру тих акција 28. јула бомбардовали су Мељак који је био означен као веома јако устаничко мјесто. Посебно се на удару италијанске авијације нашло село Шљуке, али и село Трновице. У бомбардовању је погинуо Младоје Мрдак из Трновица. У току интервенције италијанске војне силе, у августу 1941. године, у премћанској општини погинули су: Јоцовић Михајило, Максимовић Марица, Максимовић Стана, Максимовић Зорка, Максимовић Милева и Максимовић Лазар.
Италијански војници су 20. јула, приликом спашавања карабињера који су бјежали са Косанице, у Бошчиновићима спалили кућу породице Павловић. Породична кућа Живка и Саве Павловић је била прва спаљена кућа од италијанских окупаторских војника у пљеваљском крају.
Устанак у Пљеваљском срезу није дао веће резултате, јер послије гушења устанка у Црној Гори оружје које су устаници одузели од карабињера враћено је Италијанима. Покидане телефонске жице су оспособљене. Мост у Матаругама, на Ћехотини, који је био запаљен, народ је уз италијански притисак обновио за пар дана. Тако је завршена јулска побуна која је у Пљевљима започела са закашњењем, а чије су посљедице биле страдање цивилног становништва.
Када је у питању јулска побуна у цијелом срезу, вођење свих акција препуштано је официрима, а гдје их није било постављани су народни прваци и комунисти. Односно, за вођу устаницима комунисти су се могли наметнути уколико не би било официра и уколико би мјештани неког села бирајући између својих првака изабрали комунисту. Тако је, на примјер, Маринко Вучетић у матарушкој општини, према сјећању Перка Гачевића, спријечио да се за вођу једне групације постави Обрад Чеперац (активиста КП). Инсистирао је да на то мјесто дође управо Перко Гачевић, јер је био резервни официр. Према казивању Гачевића, у истој општини, док се радило на ширењу пропаганде за подизање устанка, он је тражио да Комнен Церовић не иде у Љутиће, јер је био код народа познат као комуниста, па би тако направио штету устанку, наглашавајући да тамошњи мјештани не желе комунисту за вођу.
За овај период оружане побуне може се рећи да су борбе вођене од 16. јула када су прве акције изведене у Матаругама, када је спаљен мост на ријеци Ћехотини, па до 12. августа када су дијелови италијанске дивизије „Пустерија“ ушли у Пљевља.
Након окончања побуне ,занимљиво је да су припадници исламског становништва искористили побуну против окупатора да себе представе као лојалне грађане, док су православци приказани као бунтовници. Према писању Милете Војиновића, муслиманско становништво је након јулске пубуне, која је угушена у августу мјесецу, преузело водство код италијанских окупационих снага. У пљеваљском крају није познат примјер да се неко од припадника исламског становништва придружио устаницима током јула и августа мјесеца 1941. године, што су окупаторске власти цијениле.
И послијератни аутори из комунистичких редова, као што је Данило Јауковић, признају да су припадници муслиманске заједнице искористили побуну православаца:
„Муслиманска реакција је била тренутно у повољнијем положају, пошто је муслиманско становништво за вријеме устанка било пасивно, што је она настојала да прикаже као знак лојалности према окупатору. Зато се трудила да за себе обезбиједи привилеговано мјесто, говорећи да Срби и Црногорци то нијесу заслужили. Зато су и Италијани мијењали тактику. Умјесто ранијих изјава да су Италијани и Црногорци браћа и да све Муслимане треба побити, сада су говорили обратно – Муслимани су добри, а сви Црногорци су бандити и комунисти због чега их све треба побити.“
Послије гушења устанка, православно српско становништво је у сваком случају било на губитку, како због губитака током сукоба, тако и због губитка могућности да се уз помоћ окупатора заштити од усташког дивљања.
