Као неко ко не пристаје да живи у лажи, све чешће се суочавам са зидом апсурда који се у Црној Гори вештачки одржава као „званични став“. Ово није питање политике, већ питање нашег елементарног права да не будемо странци у рођеној кући. Не пристајем да ми политички инжењеринг брише памћење, да ми сече корене и да ми намеће дилеме тамо где их никада није било. Чињенице су бруталне и нескривене, упркос свим покушајима да се релативизују: преко 43 одсто грађана говори српским језиком. То је лингвистичка већина. У сваком истинском демократском друштву, то би било сасвим довољно да се оконча свака расправа. Међутим, ми живимо у систему где се мањина од 35 одсто, уз подршку државне репресије, представља као једина „исправна“ норма. То није демократија, то је насиље над здравим разумом.
Читав тај пројекат „црногорског језика“ није ништа друго до лингвистички парадокс, конструкција настала у загребачким академским кухињама, чији је главни архитекта био Аднан Чиргић. То није језик који је изникао из народног духа, већ инструмент који је створен са циљем да се нађе идеолошки оквир за антисрпско профилисање. Али, знате шта је највећа потврда наше исправности? То што професори који нису затровани мржњом према свему што је српско, немају дилему. Они јасно и гласно кажу – ми предајемо српски језик и управо то учимо нашу децу. Они не морају да крију истину, јер струка и наука, када се ослободе идеолошких окова, не могу да кажу ништа друго. Српски језик није „гост“ у Црној Гори, он је њен стуб, њен глас и њена суштина. Тражити да он буде службени није питање нашег „захтева“, већ питање нашег достојанства. Како очекивати да једно друштво крене напред, ако се највећи део његовог становништва систематски дискриминише и приморава да се одрекне свог матерњег језика? Ми, који не желимо да престанемо да будемо оно што јесмо, морамо да престанемо са правдањем. Нема више места за умивање истине зарад нечијих „европских“ или „идеолошких“ стандарда. Српски језик мора бити службени, равноправан и присутан свуда. То није питање компромиса, већ питање опстанка нашег идентитета. Доста је било тишине – српски језик је већина, а истина мора имати задњу реч.
ПИШЕ: ДАНИЛО ЛЕКИЋ
