На данашњи дан, 17. јула 1918. године, убијени су Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј и царевне Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Заједно са царском породицом убијене су и слуге које су им остале вјерне, односно љекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитонов.
Убиство је извршено по директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћним сатима. Стријељање су обавили странци. Јаков Јуровски, Јеврејин, претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су немилосрдно пуцали из револвера. Велика књегиња Анастасија била је само рањена. Њу су звјерски усмртили бајонетима.
Руски цар Николај II Романов био је велики заштитник Срба. Захваљујући његовој политици, Русија је ушла у Први свјетски рат ради заштите српског народа. Током рата, Цар мученик је све вријеме водио рачуна о Србима. Пружан је сваки вид помоћи.
„Нећете ми замјерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас увјеравам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа.“
Посебно је у сјећању остао ултиматум који је Цар упутио Француској и Италији, када се српска војска нашла у тешкој позицији почетком 1916. године у Албанији. Ултиматум је био кратак и јасан: „Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Њемачком.“
Након таквог ултиматума, Француска и Италија су пружиле помоћ српској војсци, која је превезена бродовима на острво Крф, гдје се опоравила након вишемјесечног страдања.
Велики заштитник Срба и српских интереса имао је план како ће изгледати нова српска држава након што Први свјетски рат буде завршен. Према том плану, Југославија не би постојала, а руске дипломате тога времена разбиле су сваки вид опстанка засебне државе Црне Горе, као и сваку намјеру краља Николе да сачува свој престо на штету српског јединства.
„Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Да ли је икад ико сумњао да Босна и Херцеговина није српска земља? Зато се рат не може свршити, а да оне не образују цјелину са Србијом. Црна Гора је одувјек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну цјелину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом.“
Нажалост, послије пада Руске Царевине и мученичке смрти руске царске породице, српски политичари су слушали савјете са Запада, па је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославија. Умјесто братских савјета прихваћени су савјети вјечитих непријатеља.
О великој жртви Цара мученика за Србе, Свети владика Николај Велимировић каже: „Дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године толико је огроман да њега не могу вратити ни векови ни покољења. Руски цар Николај Други и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Смемо ли икада заборавити да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“
МУЧЕНИЧКА СМРТ ЂЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА
На данашњи дан, 17. јула 1946. године, стрељан је Драгољуб Дража Михаиловић, командант Југословенске војске у Отаџбини. У Други свјетски рат Михаиловић је ушао као пуковник, а избјегличка влада додијелила му је чин генерала, као и мјесто министра војног. Учествовао је у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. У међуратном периоду извјесно вријеме био је војни аташе у Прагу и Софији. Након капитулације Краљевине Југославије 1941. године, одлучио је да настави отпор окупатору, што је започео половином маја 1941. године.
Одмазде које је спроводио окупатор временом су га приморале на тактизирање, односно да води рачуна о страдању цивилног становништва. Таква политика имала је за посљедицу да се Британци одлуче да подрже комунистички, односно партизански покрет који је предводио Јосип Броз Тито.
Енглези су, према бројним тврдњама, предали комунистима Михаиловића, којима је пошло за руком да га ухапсе у марту 1946. године.
У монтираном судском поступку осуђен је на смрт, уз образложење да је сарађивао са окупатором. Погубљење је извршено на непознатој локацији 17. јула 1946. године, по нечијој жељи, управо на дан када је погубљен руски цар Николај II Романов и његова породица.
