Двадесет четвртог јула Српска православна црква прославља Светог великомученика Прокопија. У пљеваљском крају два храма, у насељу Шула и селу Љутићи, посвећена су овом великом светитељу. У поменутим мјестима, након служења Свете литургије у црквама, одржаће се народни сабори.
У Пљевљима Светог великомученика Прокопија поштују и православци и припадници исламске вјероисповијести. На овај празник практично не ради ниједан занатлија, сточар и пољопривредник, без обзира на то да ли је православац или муслиман.
Свети великомученик Прокопије посебно се празнује и поштује због чињенице да је заштитник дјеце и потомства.
Живот и страдање Светог Прокопија
Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. Утрећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „Ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „Овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“.
Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их Свети Прокопије учаше вери Христовој, а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње Свети Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст, мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када Свети Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада Свети Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.
Тропар (глас 1):Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.
„Пролог“ Свети Владиак Николај
