Све до половине деведесетих година прошлог вијека становници пограничних општина Црне Горе и Србије нису знали куда пролази граница између ове двије републике. Граница се помињала једино када би се правиле шале или када је било потребно платити порез на имовину.
Нормално се ишло из општине у општину и у тим годинама нико није могао ни помислити да ће границе прво бити успостављене постављањем полицијских пунктова, а потом и уз помоћ донација које су долазиле из Европске уније и Сједињених Америчких Држава.
Несметано се путовало и трговало, није било увоза ни извоза, јер је постојала једна, јединствена и недјељива држава.
Било је сасвим јасно да су храна, као и велики број других производа, били јефтинији у Србији. У Црној Гори је у то вријеме било јефтиније дрво, посебно техничка грађа, која је у Србији била на цијени.
Становници Србије долазили су на љетовање на црногорско приморје, а становници приморских градова одлазили су у зимским мјесецима у Србију.
Школарци из Црне Горе и Србије без икаквих ограничења и под истим условима школовали су се у обје републике. Могли су се срести средњошколци из пограничних општина, посебно Прибоја, Пријепоља и Нове Вароши, у Подгорици. Из ових општина у Подгорици су студирали и бројни студенти. Међутим, знатно више студената из Црне Горе студирало је у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Приштини.
Млади људи служили су војни рок широм ове двије републике и није било никакве разлике.
А онда су се полако почеле оцртавати границе. Ситуација се брзо мијењала на терену, а невоље су се из дана у дан умножавале. Везе су полако слабиле, а односи међу пријатељима, родбином и пословним партнерима су се кидали. Између пограничних општина слабио је саобраћај, тако да данас практично не постоје аутобуске линије.
Границе су се претвориле у бедеме, или, боље речено, у непремостиве провалије. Грађани у Црној Гори сада плаћају храну скупље него што би је плаћали да стиже из Србије. Слична је ситуација и са лијековима. Црногорска омладина најчешће се школује у Црној Гори, али то не значи да је постигнут напредак у области образовања. Ни црногорски спортисти не иду даље од црногорских такмичења. Тимски спортови из дана у дан замиру, а граница према Србији све више личи на омчу од жице.
Било је то добро вријеме када нисмо знали куда пролази граница и када се без икаквог задржавања ишло од Пљеваља према Прибоју и Пријепољу, од Берана према Новом Пазару и Пећи. То вријеме, због општег напретка, мора се поново вратити!
