Пљеваљски четници, њих 1204, 3. Септембра 1944. године је под командом Милутина Јеловца кренуло са Мељака у Херцеговину како би у заједништву са херцеговачким бригадама Југословенске војске у Отаџбини ослободили јадранску обалу и омогућили повратак Краљу Петру Карађорђевићу у Отаџбину. Читавом операцијом је руководио Војислав Лукачевић. Иста није дала планиране резултате, јер Енглези нису дозволили повратак Краљу Петру. Током борби у Херцеговини са Нијемцима, усташама и комунистима, Прва пљеваљска бригада била је једна од најуспјешнијих војних формација.
Група четничких официра предвођених Захаријем Остојићем и Војиславом Лукачевићем, а највјероватније подстакнути од стране Енглеза, у августу 1944. године оснивају Независну групу националног отпора Југословенске војске у Отаџбини. Ова група самоиницјативно креће у мобилизацију људства на простору Старог Раса и Босне и у борбу против окупатора. Свој проглас објављују 19. августа на Преображење Господње, поручујући у истом да се креће у отворени сукоб са њемачким окупатором, а да се обустављају сва непријатељства према комунистима:„У овом судбоносном часу када историјске одлуке падају на разним војиштима Европе, хладном неминовношћу, када сви народи света оштре глогов колац, да њиме пробију Хитлеров Трећи Рајх, сматрамо за своју свету дужност према Краљу и Теби, народе, да ти кажемо праву истину о значају догађаја који се примичу све ближе“, поручили су, између осталог, у прогласу представници поменуте групе.
У то вријеме, као и почетком септембра 1944. године, пљеваљски четници су контролисали цјелокупно сеоско подручје. У граду су били Нијемци и муслиманска милиција, као и мање четничке снаге. Комунисти су повремено боравили са мањим снагама на простору пљеваљског среза. Њихове главне снаге су се у том моменту налазиле на правцу према Златибору, покушавајући да се пробију у Србију.
Одлуком Независне групе националног отпора, главне четничке снаге више нијесу биле под контролом окупатора и концентрација ових снага је извршена у подручју Мељака. Према свједочењу Љуба Зечевића и Радоја Рончевића, крајем августа на Белим брдима, код Прибоја одржано је савјетовање високих четничких официра, на коме је био присутан Воја Лукачевић, али и официри из пљеваљског краја: Радоман Раилић, Богољуб Ирић, Милутин Јеловац и Петар Брашанац. На том састанку је договорено да пљеваљски четници крену у отворени напад на њемачку окупациону војну силу у подручју Источне Херцеговине:„У повратку из прибојског краја кроз Потковач на путу према Мељаку, свуда смо имали прилику да видимо како се врши мобилизација наше војске. Мобилизација је била добра јер је у народу растурена прича да наши четници иду у сусрет Краљу Петру Карађорђевићу и да се ближи пораз Нијемцима“, свједочио нам је Зечевић.
Четници су тих дана извршили општу мобилизацију, а сабирно мјесто је био Мељак. Код школе у овом селу смјестила се четничка команда, али и цјелокупна Прва пљеваљска бригада ЈВУО. Поред пљеваљских четника у Мељак су пристигли и команданти из прибојског и пријепољског краја:,„Концентрација наших снага на Мељаку је била огромна. Уз присуство команданата из прибојског и пријепољског среза биле су присутне и штабне чете тих бригада. На Мељаку је био и Војни суд на челу са Вуком Лацмановићем, али и другим пратећим снагама пљеваљске команде. Свуда су били наши истакнути официри и свуда се видјело да се спрема велика четничка офанзива,“свједочио нам је Радоје Рончевић.
Практично концентрација четничких снага на Мељаку је био почетак четничког извлачења испод окупаторске контроле. На Мељак је, поред људства, допремљено оружје и опрема за опремање бригаде: „То наше окупљање се није могло десити у Пљевљима јер су у вароши још били Нијемци. Мељак је био најбоље мјесто да се искупи читава бригада“, свједочио нам је Вујош Шљивић.
Према свједочењу Радоја Рончевића, тих дана је допремљено двадесет лаких бацача, али и 40 тешких митраљеза: „Пристигли су омладинци из Пљеваља, а привођени су и они који су оптужени за дезертерство. Било је то велико војно спремање које је добро организовано“, свједочио је Рончевић.
Поред велике концентрације пљеваљских четника на Мељаку, према свједочењу Радоја Рончевића, у Брвеници се налазио већи дио Прве милешевске бригаде, јер се размишљало у четничкој команди да и ова бригада крене у Херцеговину. То потврђује и план Војислава Лукачевића, којим је одређено да у Херцеговину крене групација у којој ће се наћи Прва пљеваљска бригада и многе друге јединице: „ Да у први дио оперативних снага уђу сљедеће јединице: I. Пљеваљска Јуришна бригада „капетана Јеловца“, Омладински батаљон, Прибојска бригада, Сјеничка бригада, Чајничка бригада и Фочанска бригада. Све ове јединице имају се прикупитити на простору Метаљка – Ковач, гдје ће добити даља наређења. Ово урадити што хитније.“
Када је 3. септембра дошло до покрета у Херцеговину, ни једна друга јединица, изузев Прве пљеваљске бригаде, није пошла са Мељака. Који су разлози били у питању да Прибојска, Прва Милешевска, Чајничка и друге јединице се не нађу у планираној групацији није познато.
У читавој причи је занимљиво да четници тих дана по први пут током рата примјењују строге мјере према бјегунцима, односно према војницима који су окривљени за дезертерство. У претходном периоду дезертерима се конфисковала имовина, а најстрожа је казна била да им се запали кућа или да бјегунац добије 25 батина. На Мељаку су ипак примјењене много строже казне, а то је стријељање двојице четника због дезертерства, Василија Газдића и Слободана Чавића. Међу оптуженим, који су се тих дана нашли пред Војним судом, којим је пресједавао Вуко Лацмановић, били су: Миле Малиџан (Пузићи), Бранко Ћалов (Стахов до), Јагош Дробњак (Стахов до), Радојица Дробњак (Брекиња), Митар Ћеранић (Косови), Саво Дробњак (Рт), Василије Газдић (Ковач) и Саво Чавић (Какмуже).Војни суд је, уочи поласка у Херцеговину, касно у ноћ, донио одлуку да се стријељају Газдић и Чавић. Само стријељање је извршено пред стројем на дан поласка у Херцеговину:„Саслушавао нас је једног по једног Милутин Јеловац. Потом нам је суђено. Вуко Лацман је пресједавао војним судом. До јутра смо били затворени у зидинама порушене школе и ишчекивали смо пресуду. Када је свануло појавио се са војницима командант петог омладинског батаљона Јосиф Жиц, који је у том моменту био до паса без гардеробе и свезао руке Василију Газдићу и Саву Чавићу, а нама је наређено да се придружимо другим војницима у строју,“ свједочио је Митар Ћеранић. Према другим свједоцима ноћ на Мељаку за дезертере је била јако неизвјесна. Нико није знао ко ће ујутру бити осуђен на смрт: „Мислим да се за мене заложио Иван Јеловац. Док је постајала „Горска група“ он је био командир те чете, а ја сам био војник у њој. Иван ме је много волио.
У шали ми је говорио да кад се рат заврши да ћу му бити зет, јер је имао сестру неудату. Ту вече на Мељаку неколико пута је улазио у простор гдје смо били издвојени као дезертери. Шетао би замишљено. Видио сам да често гледа у мене. Ја сам ћутао. Било ме је срамота што сам напустио војску. А мени је било боље да се кријем у околини куће и да дане проводим идући од чобанице до чобанице, него да идем из борбе у борбу. Вјерујем да је Иван те вечери убиједио остале официре да мене изузму од казне иако су неки мене означавали да сам био вођа тих бјегунаца. Иван је и наредних дана према мени био пријатељски расположен и мислим да ме је он ту заштитио“, свједочио је Јагош Дробњак.
Према свједочењу Митра Ћеранића, приликом стријељања Василије Газдић, Газдић се изузетно храбро држао.Он је чак псовао командата пљеваљских четника Милутина Јеловца и пао је тек послије другог плотуна: „Драго Дујевић, официр из команде, је читао пресуду пред стројем и читаво вријеме плакао. Било му је жао осуђеника. Из Прибојске бригаде војници су извршили стријељање јер нико од пљеваљских четника, вјероватно, то није хтио да уради. Чак ни Прибојци на прву команду нијесу опалили, већ тек онда када је Милутин Јеловац командовао и када им је припријетио да ће их побити“, каже Ћеранић.
Јагош Дробњак свједочи да је ситуација била тешка и да је свима пало тешко у 4. батаљону стријељање Василија Газдића:„Ја сам био враголасте природе. Често сам знао да се посвађам у чети или батаљону. У читавом четвртом батаљону нијесам се плашио ни од једног војника, али признајем да се једино нијесам смио да порвем са Василијем Газдићем. Био је то најспособнији војник у батаљону и зато смо га сви жалили. Несрећа је била што смо сви помало били уморни од рата, што смо мислили да се рат може завршити без нас, па смо покушали да избјегнемо мобилизацију,“свједочио нам је Дробњак.
Према свједочењу Радоја Рончевића, спремање на пут у Херцеговину је било јако озбиљно, па је дисциплина била јако потребна. Стријељање двојице војника по Рончевићу је био најбољи начин да се искључи свака помисао на дезертерство: „Притом, донијета је одлука да један војник буде стријељан из првог, а други из четвртог батаљона. Учињена је равнотежа јер је један стријељан са десне, а други са лијеве стране Ћехотине,“ свједочио је Рончевић. О постигнутом ефекту Вујош Шљивић каже:“Када смо кренули на Мељак договарали смо се одакле да побјегнемо. Договор је пао да када стигнемо на Јабучно и кренемо према Ћехотини и Буковици да кренемо у бјекство. Међутим, када смо видјели стријељање на Мељаку, више нико није размишљао о бјекству“. Према већ поменутим свједоцима, након извршеног стријељања, говоре су одржали мајор Радоман Раилић, Милутин Јеловц, Филип Војиновић и Радоман Зуковић. Сви говорници, према бројним свједоцима, су истицали да је четничка побједа сигурна, као и да ће пљеваљски четници заједно са херцеговачким четницима отворити врата повратка Краља Петра Карађорђевића.
У Мељаку тог дана постројена је Прва пљеваљска бригада ЈВУО у чијим су се редовима налазили официри, подофицири и војници, укупне јачине од 1. 204 човјека. Командант бригаде је био Милутин Јеловац, начелник штаба Радоман Зуковић, а у штабу су били официри: Петар Брашанац, Грујица Ђачић, Неђељко Лучић, Вукадин Јеловац, Бајо Пивљанин и Ратко Ђуровић.
Сама бригада је била подјељена у пет батаљона и једна позадинска чета. Командант првог батаљона био је Иван Јеловац, другог Војин Џогаз, трећег Милован Планић, четвртог Мишо Ненадић и петог Јосиф Жиц. Командир позадинске чете је био Милан Ђачи.
Посебно освјежење је било са мобилизацијом људства у 5. батаљону. Овај батаљон, или популарно назван Омладински батаљон, јер је био формација састављена од градске омладине, професора пљеваљске гимназије, чиновника, официра и подофицира који су до тада били релативно пасивни. Замјеник команданта батаљона био је Бранислав Ђуричковић, а помоћник Никола Јакић. Командир прве чете био је Ратко Голубовић, друге Петар Дајевић и треће Мирко Обрадовић. Командири водова у четама били су: Констатин Драгашевић, Павле Дајевић, Веселин Госпић, Слободан Новаковић и други.
У саставу батаљона је био и музички војни оркестар, под управом подофицира и музичара из некадашњег 48. пјешадијског пука у Пљевљима, Драгише Пелца. У самом оркестру су се налазили: Мишо Головић, Јован Госпић, Мишо Божовић, Мишо Радовић, Драгиша Росић и Боре Церовић. Познато је да је интедант у батаљону био Воја Миљак, а у истом су се налазили и Угљеша Јауковић, Марко Алексић, Лека Травица, Илија Ђуровић, Милан Станојевић, Миле Драгашевић, Милан Госпић, Бошко Грдинић, Вељо Ђондовић, Драган и Родољуб Шиљак, Дејан Поповић, Светислав Поповић, Милош-Мишо Поповић, Предраг Прерадовић, Јован Прерадовић, Вељо Кнежевић, Раша Милићевић, Лазар Рабреновић, Мута Лучић, Веселин Ђуричковић, Драгиша Ђуричковић, Милутин –Мићо Обрадовић, Илија Капетановић и други. Колико је батаљон био битан најбоље говори податак да су Јосиф Жиц и Дејан Поповић били професори у пљеваљској гимназији. Једном ријечју на окупу је био цвијет градске омладине:„Одлазак пљеваљске омладине у четничке редове и у рат није вршен неком строгом мобилизацијом. Ти омладинци су кренули другарски у борбу. Практично договори за одлазак су чињени на улици, у некој другарској атмосфери“, свједочио нам је Мићун Шиљак чија су два брата Драган и Родољуб погинули као војници 5. батаљона.
Са Мељака пљеваљски четници у Херцеговину су кренули 3. септембра 1944. године. О њиховом одласку капетан Станиша Јанковић јавља команданту Дурмиторских четника Ивану Ружићу:“Пљеваљска бригада је замакла ка Дрини и стигла је до Ивсара. До ње се не може стићи мање од 18 сати“.
Са Мељака у правцу Пљеваља истог дана отишао је командант Првог милешевског корпуса Радоман Раилић, као и Вуко Лацмановић и остали четници. Прва милешевска се упутила на свој терен што је урадила и Прибојска бригада.
Б. Јеловац
