Иако се често чује у јавности да су Пљевља ослобођена од окупатора 20. новембра и да су борбу са њемачким окупационим војницима водили комунисти, такви подаци нису тачни. Посљедње борбе са њемачким војницима водили су припадници Друге пљеваљске бригаде Југословенске војске у Отаџбини, и то 13. септембра 1944. године. Наредног дана, четници су у Пљевљима одржали војну параду, чиме је озваничено ослобођење Пљеваља од окупатора.
Након што је 3. септембра 1944. године Прва пљеваљска бригада Југословенске војске отишла из Мељака у Херцеговину и започела борбе са усташама и њемачким војницима, у Пљевљима је формирана Друга пљеваљска бригада, чији је командант био Васо Драгаш. Бригада је била јачине око 300 људи и била је подијељена на два батаљона.
На мјесто команданта 1. батаљона постављен је Радоје Петровић, а на мјесто команданта 2. батаљона Јован Мута Марковић.
Друга бригада је почетком септембра водила борбе са мањом групом комуниста по косаничкој и премћанској општини. Према писању Милете Војиновића, у борбама против комуниста придружила им се група жабљачких и пивских четника, под командом Ивана Ружића. Додатно појачање Друге пљеваљске бригаде била је пратећа чета команданта Првог милешевског корпуса Радомана Раилића.
У међувремену, док пљеваљски четници воде борбу са комунистима на простору поменутих села, oбавјештајни официр Првог милешевског корпуса Богољуб Ирић покушава да са муслиманским формацијама у Пријепољу постигне договор о заједничкој борби против окупатора и комуниста. У писму које упућује команданту Другог милешевског корпуса Вуку Калаитовићу 11. септембра, Ирић обавјештава Калаитовића да је 10. септембра стигао у Пријепоље из Пљеваља, као и да покушава да од Нијемаца извуче што више муниције, али да то иде све теже:
„Муниције још има и уколико је могнем извући од Нијемаца, јер су је сву искупили на једно мјесто да би је могли запалити, а немају намјеру да је дају. Ја још нијесам био код њих, већ само сам испитао ситуацију и хоћу одмах да јавим, а остало све што се могне настојећи да уради како је најбоље и најкорисније.“
Ирић извјештава Калаитовића и о бројном стању код њемачких окупационих снага у Пријепољу, тврдећи да се у Пријепољу налази око 300 њемачких војника и 250 припадника муслиманских наоружаних војника. Међутим, Ирић јавља и да разговара са муслиманским првацима, али да они нијесу спремни да ступе у борбу са њемачким окупатором:
„Муслимани се не слажу да би се напали Нијемци док се не би јавило да они извуку своје фамилије, а плаше се да не би од Албаније још било прилаза њемачких трупа те да не би вршиле одмазду. Због тога потребно је да се Нијемци не нападају отворено док се не придобију муслимани, јер је за нас важније придобити муслимане за себе него нападати Нијемце у овом тренутку.“
Када су у питању њемачке снаге у Пљевљима, оне се у периоду од 3. до 13. септембра повлаче у Пријепоље. Тачан датум њиховог одласка није познат, али се зна да су исте у првој половини септембра напустиле Пљевља. Међутим, Нијемци и даље настављају да четницима испоручују одређене количине хране. Пљевља у том моменту контролишу искључиво четничке снаге, јер се и муслиманска милиција заједно са Нијемцима повукла у Пријепоље.
Према писму Богољуба Ирића Вуку Калаитовићу, јасно се може видјети да четници на простору Пријепоља и Пљеваља планирају напад на њемачке окупационе снаге. Међутим, примјећује се да се тражи повољан моменат и вријеме.
Ситуација се мијења 12. септембра, када се краљ Петар II Карађорђевић обратио и позвао све снаге отпора да без оклијевања ступе у борбу са окупатором. Како Нијемаца није било на подручју Пљеваља, наредба краља Петра II Карађорђевића испоштована је наредног дана, 13. септембра.
Према Драгу Бојовићу, четници су напали Нијемце приликом довоза хране из Пријепоља. Напад је изведен изненада, након што је истоварена храна са камиона, покушавајући да се Нијемци разоружају:
„Пошто средисмо ствари у магацину, Вукоман и ја пођосмо горе да сазнамо каква је то пуцњава била. Код камиона и кола затекосмо она три њемачка војника и возача (исто војника), али није било оног младог подофицира. Ту бјеше Коваљски и пет-шест четника са њим. Испричаше да су добили наређење да разоружају те Нијемце и да одузму камион и други ауто. Они војници су се предали без отпора, али подофицир није хтио да се преда, него је успио да се склони за кућу Жугића, затим кућу Ћоровића, док је доспио до рушевина куће гдје је становао Дико Антонијевић и одатле се упорно бранио и бранио и ранио је једног четника Поповића из Мијаковића у ногу. Убили су подофицира тек када су около дошли иза леђа.“
Према Милети Војиновићу, напад на Нијемце се десио на сличан начин:
„Борна кола су дошла пред кафану Зеленгору. У тој згради је био четнички штаб. Неколико четника нападне на кола, ране два Нијемца и све пет разоружају. Ту се истакао Војо Милићевић Чајкан и Радош Циго Чабаркапа. Видјевши шта би са борним колима, шофери брзо окренуше камионе и јурнуше да бјеже уз Трлицу. Гађали су их четници бацачем, али су Нијемци побјегли у Пријепоље.“
Славко Драгашевић, који је у то вријеме био дјечак, свједочио је да је пуцњава у граду изазвала велику заинтересованост становништва. Када је пуцњава прекинута, прво су на лице мјеста похитали малишани.
„И сад као да гледам убијеног Нијемца како лежи у непосредној близини данашње „Зеленгоре“. Метак му је прошао кроз чинове, а он је лежао на леђима.“
Милета Војиновић биљежи да је командант Првог милешевског корпуса, Радоман Раилић, наредног дана организовао са мањим снагама војну параду у граду, како би озваничио ослобођење Пљеваља од окупатора. Колона припадника четничког покрета прошла је пљеваљском чаршијом, а на челу те колоне, на коњу, јахао је командант Првог милешевског корпуса Југословенске војске у Отаџбини, Радоман Раилић.
Поменута парада је са одушевљењем прихваћена од градског становништва, а вијест о ослобођењу Пљеваља са одушевљењем је примљена и у пљеваљским селима. Када су у питању сукоби са њемачким војницима од 13. септембра, они су заиста били посљедњи сукоб снага отпора са Нијемцима у Пљевљима.
Од 13. септембра 1944. године на простору Пљеваља више нема Нијемаца. Од тог датума па до краја рата воде се искључиво борбе четника и комуниста. До краја септембра четници ће држати у својим рукама град, а 1. октобра ће у град ући комунисти. Потом ће четници из града протјерати комунисте 9. новембра 1944. године, да би комунисти након непуних 15 дана опет овладали Пљевљима.
