Током Другог свјетског рата, у вријеме постојања Независне Државе Хрватске, на чијем је челу био Анте Павелић, укупно су 93 лица носила чинове генерала. Међу њима је било чак 13 Срба, а један од њих био је и Пљевљак Милан Десовић.
Ангажовање Милана Десовића било је веома значајно. Према писању Рада Јеренића и Ивана Девчића, Десовић је био учесник ратних дешавања и на руско-њемачком фронту. Домобрански генерал Милан Десовић (1895–1968) рођен је у Пљевљима. Био је официр у Војсци Краљевине Југославије, а у НДХ је од јесени 1941. до љета 1942. заповиједао дијелом хрватске дивизије која се борила на Источном фронту, за шта је добио њемачки Гвоздени крст. Након тога био је заповједник у Петрињи, а потом војни изасланик НДХ у Берлину и Братислави. На крају рата заробили су га Американци, а 1946. године предали су га југословенским властима на подручју сјеверне Италије. У Југославији је наредне године осуђен на петнаестогодишњу робију, али је 1958. пуштен на слободу. Емигрирао је у Њемачку. Умро је у Минхену 1968. године.
Није познато одакле се породица Десовић доселила у Пљевља. Милан Десовић је рођен у Пљевљима 1895. године, у вријеме двојне власти Аустрије и Турске. Постоји могућност да је потицао из официрске породице, односно да му је отац био генерал аустроугарске војске.
Презиме Десовић тренутно не постоји у Пљевљима, а нема ни Пљевљака који би могли да се сјете тог презимена. Највјероватније је да је породица Десовић напустила град на Брезници приликом повлачења Аустроугарске из Пљеваља 1908. године. Не треба искључити ни могућност да је поменута породица и раније напустила Пљевља.
У сваком случају, Милан Десовић је рођен у Пљевљима, служио је у војсци Краљевине Југославије, а потом и у војсци НДХ. На простору данашње Хрватске, посебно на српским националним подручјима, постоји презиме Десовић, што наводи на сумњу да су се Десовићи из неког разлога доселили у Пљевља у периоду двојне власти, од 1878. до 1908. године.
Историчар Вељко Ђурић Мишина објашњава на који је начин функционисала хрватска војска у вријеме Другог свјетског рата, као и да је постојала озбиљна разлика између усташа и домобрана. Злочине су чинили и једни и други, али су комунисти крајем рата прикривали злочине домобрана.
– Нема тачних података о броју усташа крајем 1941. године – постоје само процјене: крајем 1941. године било их је око 15.000; крајем 1942. године – око 42.000; крајем 1943. године – око 55.000; крајем 1944. године – око 76.000 усташа.
Крајем 1944. године Независна Држава Хрватска бројала је око 160.000 војника и око 30.000 Хрвата у њемачким јединицама (односно око 15.000 колико их је било крајем рата). У наредним мјесецима бројно стање смањено је на око 130.000 наоружаних војника.
Стварање Хрватског домобранства почело је 16. априла проглашењем Темељне уредбе о устројству Хрватског домобранства.
На врху се налазио Главни стожер војсковође, а испод њега били су Заповједништво војске и Министарство домобранства. Старјешински кадар сачињавали су професионални официри и подофицири Југословенске краљевске војске, а на најважнијим положајима били су некадашњи високи официри аустроугарске војске, наводи Ђурић.
Он истиче да је попуњавање јединица обављано мобилизацијом (новачењем) војних обвезника хрватског народа, римокатоличке или исламске вјероисповијести. Срби, Јевреји и Роми нијесу регрутовани!
– Основу домобранске организације представљало је пет дивизијских подручја (Савско – Загреб, Врбаско – Петриња, Осјечко – Осијек, Босанско – Сарајево и Јадранско – Мостар), на којима је дјеловало 15 пуковнија. Свако подручје имало је у свом саставу по три пјешадијска пука, топничко и позадинско одјељење, наводи Ђурић и додаје да је папа Пије XII именовао 20. јануара 1942. године загребачког надбискупа Алојзија Степинца за врховног војног викара Хрватског домобранства. На основу те одлуке, надбискуп је именовао своје замјенике. Нема података о томе колико је свештеника обављало ту дужност.
– Нема трагова о томе када је одлучено да се Срби новаче у Хрватско домобранство. Познато је да је одмах након проглашења Независне Државе Хрватске услиједило хапшење припадника Југословенске краљевске војске родом из Србије, који су потом предати њемачкој војсци. Истовремено су чланови породица официра и државних чиновника интернирани као таоци, а касније депортовани према Србији. Срби официри родом из Независне Државе Хрватске били су пензионисани.
Одлуком војсковође Славка Кватерника од 30. априла 1941. године био је забрањен пријем српских официра, уз пријетњу војним судом онима који прекрше наредбу. Изузетак су били они који су се изјаснили као Хрвати православне вјере, па су могли бити примљени! Ријеч је о некадашњим аустроугарским подофицирима и официрима српске националности, за које је наглашено да њихово православље није основа (српске) националности. Могућност пријема у домобранство проширена је и на оне који су у међувремену прихватили римокатоличанство, гркокатоличанство или ислам, наводи Ђурић.
– Малу промјену хрватске политике према српском народу иницирали су Нијемци почетком 1942. године, а она је спровођена на више нивоа. Један од њих било је проглашење Хрватске православне цркве, а други пријем Срба у домобранство, каже Ђурић.
