Иако је битка на Гласинцу у октобру 1914. године била један од највећих бојева вођених те године између Аустроугарске и Војске Краљевине Црне Горе, о тим сукобима се данас веома мало говори. У октобру, посебно од 18. до 21. октобра, у поменутим сукобима страдао је велики број припадника Војске Краљевине Црне Горе, али и војника из непријатељских редова. Из пљеваљског краја, посебно из Бобовског батаљона, страдао је значајан број војника. У Пљевљима је, након Првог свјетског рата, у знак сјећања на жртве битке на Гласинцу, једна од улица добила то име. Данас, након 112 година, мали број Пљевљака зна због чега се у ужем центру града налази Гласиначка улица.
Сукоби на Гласинцу отпочели су 6. октобра 1914. године. Аустроугарска војска је, након веома успјешне офанзиве здружених снага Црне Горе и Србије, започела контраофанзиву. Војска Краљевине Црне Горе је крајем септембра заузела Пале и све је указивало на то да ће се офанзива наставити заузимањем Сарајева.
Међутим, непријатељска офанзива измијенила је ситуацију, па се Војска Краљевине Црне Горе, након борби од 18. до 21. октобра, повукла са подручја Романије и утврдила своје положаје на ријеци Дрини. О тим данима велике офанзиве и ослобађања подручја од Пљеваља до Романије, као и о повлачењу на Дрину, губицима и одлучности да се заустави непријатељско напредовање, командант Санџачке војске, сердар Јанко Вукотић, извијестио је Врховну команду:
„Било погинулих, било рањених, у мојој војсци је 1.500 људи. Рачунам да има болесних око 200. Здравих бораца имам око 10.000. Ниједног топа, пушке ни фишека нијесмо оставили Аустријанцима.“
Положаји су крајем октобра утврђени на Дрини и остали су на тим линијама све до јесени 1915. године. Током годину дана сукоба на Дрини страдао је значајан број војника, о чему и данас свједоче гробови погинулих. Сердар Јанко Вукотић је тих дана са својим штабом боравио у Чајничу, док се главна позадина, са ратном болницом, налазила у Пљевљима.
Нажалост, за неуспјех на Гласинцу, односно за повлачење према Дрини, кривица је приписивана и појединим дјеловима Војске Краљевине Црне Горе, чији су припадници напустили бојиште, односно дезертирали.
„Битка на Гласинцу отпочела је 6. октобра. Истог дана побунио се Зетски батаљон и напустио положај Боровац. Командант одреда Митар Мартиновић извијестио је краља Николу о томе сљедећим телеграмом: ‘Његовом Величанству Краљу – Цетиње. Зетски батаљон срамно напустио позицију Боровац. Сва моја наговарања и лично заузимање да не напуштају позицију остали су безуспјешни’, извијестио је бригадир М. Мартиновић.
Поред пребацивања кривице на Зетски батаљон, одговорност је усмјеравана и на самог краља Николу Петровића, који је, према појединим тврдњама, прижељкивао пораз Војске Краљевине Србије како би, уз помоћ Аустроугарске, успио да остане на власти у Црној Гори.
Србија је у августу 1914. године на планини Цер нанијела велики пораз Аустроугарима, након чега је прешла у контраофанзиву. Краљ Никола био је свјестан да би, уколико Србија изађе из рата као побједник, дошло до уједињења српских земаља и да би он остао без власти. Према тврдњама пуковника и војног судије Лазара Рашовића, из Ловћенског одреда, краљ Никола је потајно радио на слабљењу ситуације на фронту. То је најчешће чињено преко појединих официра.
„Као и на Грахову, тако и овдје, побједа нашег оружја није се жељела. Нека невидљива рука управљала је догађајима и свраћала их оним правцем који је нашим непријатељима био повољан!“
Поред Гласинца и Грахова, кривица је краљу Николи приписивана и због мировања на Ловћенском фронту.
Када је ријеч о ситуацији на Гласинцу, за неуспјех је оптужен капетан Велимир Драгишић, и то, према овим наводима, с намјером да се прикрију стварни кривци. Драгишић је пред судом тврдио:
„Сад ми је тек постало јасно. Несрећна политика одиграва своју жалосну комедију у најодсуднијим часовима нашег народа. Напомињем да ме је одјељење моје чете, које није било са мном у извидници, чекало на позицији. Салутирајући, опет по војнички, оставим шатор команданта батаљона и вратим се својој чети. Командујем: ‘У фронт!’ и одмах кренем напријед. Сви ме војници моје чете послушају и пођу за мном… На то ће устати командант Раичевић, обраћајући се мени овим ријечима: ‘Немој да устављаш војнике, јер их ни Митар Мартиновић није заустављао! Нека иду и они код своје браће!’ На ову безочност команданта плануо сам и довикнуо и њему и свим официрима: ‘Ја видим о чему се ради. Ви нећете да спречавате бунт, већ га потпомажете. Велимир Драгишић то неће да чини!’“
Драгишића је војни судија Лазар Рашовић ослободио кривице, јер је утврђено да су други официри били одговорни. Међутим, након што је Рашовић истрајао у својим тврдњама и пресудама, по налогу краља Николе, судско вијеће је распуштено.
На Гласинцу су страдали многи војници са подручја сјеверне Црне Горе, који су попуњавали редове тадашње Санџачке војске, којом је командовао сердар Јанко Вукотић. Међу њима је био и значајан број војника из Пљеваља. Чија је кривица била за неуспјех данас је тешко утврдити. Јасно је да се, ради очувања власти, чине многи нељудски потези. И данас, у овом времену, појединци су, због шаке власти, спремни да повлаче сличне потезе попут оних који се приписују краљу Николи. Због власти су многи спремни да сплеткама и подвалама ослабе српско јединство и жртвују успјех сопственог народа.
