Вече Удружења Пљевљака у Котору уприличено је синоћ у Пословном центру „Вукшић“ у Радановићима, а први дио програма био је посвећен промоцији књиге „Сабрани радови“ Танасија Пејатовића, првог директора Пљеваљске гимназије. Књигу је приредио Добрило Аранитовић, а објављена је у издању Удружења Пљевљака „Брезник“ из Београда. Програм је настављен дружењем Пљевљака и пријатеља Пљеваља уз пројекцију филма о Завичајном музеју Пљевља.
Организатор вечери било је Удружење Пљевљака у Котору. Присутне је поздравио предсједник овог Удружења Љубенко Боровић, који је изразио задовољство што се окупљање Пљевљака и њихових пријатеља одвија уз представљање књиге посвећене једном од најзначајнијих интелектуалаца и истраживача пљеваљског краја. Истакао је да промоција има посебан значај и за њега лично, будући да је и сам био ученик Пљеваљске гимназије. Боровић је посебно захвалио Удружењу Пљевљака „Брезник“ из Београда, његовом предсједнику Жељку Пејовићу и сарадницима који су заслужни за издавање књиге, као и приређивачу Добрилу Аранитовићу, истакнутом библиографу и његовом некадашњем школском другу. Говорећи о значају издања, Боровић је подсјетио да Пејатовићево ђело превазилази локалне оквире и представља вриједну грађу за проучавање историје, географије и културног насљеђа. О издавачком подухвату и настанку књиге говорио је предсједник Удружења Пљевљака „Брезник“ Жељко Пејовић. Подсјетио је да је иницијатива за њено објављивање потекла од Добрила Аранитовића, који је, након вишегодишњег истраживања, прикупио Пејатовићеве објављене радове и сачувану рукописну заоставштину.
Пејовић је истакао да је Удружење без оклијевања прихватило предлог, препознајући значај очувања ђела научника који је, упркос кратком животу, оставио дубок траг у науци и просвјети. Према његовим ријечима, у књизи су обједињени радови који су се налазили у различитим библиотекама, часописима и другим изворима, а до којих је приређивач долазио дуготрајним и преданим истраживачким радом.
„Удружење Пљевљака, послије своје педесетогодишње традиције и педесетогодишњег постојања, прихватило се издавачког подухвата на наговор нашег главног, чувеног библиографа Добрила Аранитовића“, казао је Пејовић. Књига обухвата антропогеографску монографију „Средње Полимље и Потарје“, путописне записе, преписку, приређену грађу, записе и натписе, као и радове других аутора о Танасију Пејатовићу, његовом животу и стваралаштву, те ођеке његовог ђела у стручној и научној критици. Изузетну вриједност представља богата илустративна грађа, са фотографијама, скицама, цртежима и другим визуелним прилозима. Према подацима које је изнио Пејовић, књига има 520 страница текста, формата Б5, у тврдом повезу, уз 80 страница илустрација у колору. Истакао је да је циљ издавача да се Пејатовићево стваралаштво приближи новим генерацијама ученика, истраживача и читалаца, те да књига буде трајни допринос очувању културне баштине.
„Његов рад није само свједочанство једног времена већ темељ на којем почива проучавање историје, географије и културе нашег краја“, поручио је Пејовић.О животу, научном раду и значају Танасија Пејатовића говорио је професор Ђорђе Рачић, који је опсежном анализом представио садржај књиге и указао на њену вриједност за више научних дисциплина.
Нагласио је да Пејатовићево стваралаштво не треба посматрати искључиво кроз географију и антропогеографију, већ и кроз његов допринос историји, етнографији, антропологији, демографији и проучавању културне прошлости.
Посебно је истакао значај рада приређивача Добрила Аранитовића, који је, истражујући библиотеке, стручну периодику, универзитетске и приватне архиве, настојао да на једном мјесту обједини што цјеловитију Пејатовићеву научну заоставштину.
Говорећи о аутору, Рачић је подсјетио да је Танасије Пејатовић рођен у Пљевљима 1875. године, да је школовање наставио у Београду и дипломирао 1899. године на историјско-географском одсјеку Велике школе. Током студија сарађивао је са професором Јованом Цвијићем, под чијим је утицајем развијао интересовање за географију и антропогеографију.
Након завршетка студија радио је у Скопљу, а потом је био ангажован на припремама за отварање гимназије у Пљевљима, чији је био први директор. Рачић је посебно издвојио монографију „Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку“, објављену 1902. године у оквиру Српског етнографског зборника, оцјењујући да је ријеч о ђелу које превазилази уобичајени географски опис једног подручја.
„То није само географски опис једног подручја, нити пуки опис села, братстава и породица. То је покушај да се у цјелини сагледа живот једног краја, да се открију његови историјски слојеви, родословне везе, миграције, предања, обичаји и особености друштвеног устројства“, истакао је Рачић.
Указао је на то да је Пејатовић истраживао простор који је добро познавао, обилазећи насеља, разговарајући са становништвом и прикупљајући податке о поријеклу породица, обичајима, миграцијама и начину живота. Управо непосредан контакт са људима и теренски рад, према његовој оцјени, дају посебну документарну и људску вриједност овом ђелу.
Рачић је подсјетио и на сложене историјске и друштвене околности у којима је Пејатовић прикупљао грађу, истичући да такав истраживачки рад није био једноставан, посебно на просторима тадашњег Новопазарског санџака. Пажњу је посветио значају усмених предања и породичних казивања која је Пејатовић забиљежио у времену када су она још била дио живог памћења становништва. Нагласио је, међутим, да се таква грађа мора посматрати критички и упоређивати са другим историјским изворима, попут матичних књига, османских пописа, црквених записа и архивске документације. На тај начин Пејатовићеви записи могу послужити као драгоцјена полазна основа за нова истраживања. Закључујући излагање, Рачић је акцентовао да вриједност књиге није само у подацима које доноси већ и у њеном значају за колективно памћење и очување идентитета простора о којем говори.
„Има књига које описују једно вријеме, има оних које објашњавају један простор, а има оних које постају дио самог памћења тога простора. Пејатовићева књига припада овој трећој категорији. Она је својеврсни завичајни споменик подигнут не од камена, већ од записаних имена, породичних предања, географских одредница и историјских свједочанстава“, закључио је Рачић.
О значају објављивања књиге говорио је и проф. Радојко Гачевић, који је подсјетио на важност Пљеваљске гимназије и допринос који је Пејатовић дао развоју образовања и научног живота у свом родном крају. Истакао је да је сабирање и објављивање његових радова значајан начин очувања успомене на овог научника, али и прилика да млађе генерације упознају околности у којима се развијала просвјета на овим просторима. Гачевић је говорио о тешкоћама са којима се Пејатовић суочавао током теренских истраживања, путујући пјешице и на коњима, обилазећи села, манастире и друге локалитете, често у несигурним и захтјевним условима. Издвојио је његову способност запажања и преданост истраживачком раду, наводећи да је пажљиво биљежио оно што је сматрао значајним за проучавање живота и прошлости овог подручја. По његовим ријечима, прерана смрт прекинула је стваралачки пут младог научника, који је, да је дуже живио, могао оставити још значајнији опус.
Гачевић је изразио захвалност Удружењу Пљевљака „Брезник“ и свима који су учествовали у припреми и објављивању књиге, истичући да је ријеч о подухвату на понос Пљеваља и њихових људи, без обзира на то гђе живе.
О значају представљања Пејатовићевог имена и дјела у срединама у којима живе Пљевљаци говорио је и Божидар Јеловац, новинар и одборник у Скупштини општине Пљевља. Он је истакао да представљање књиге у Котору, након промоције одржане 1. октобра у Београду, у оквиру 44. манифестације „Дани Пљевљака у Београду“, представља наставак настојања да се културна и историјска баштина Пљеваља приближи људима који живе изван свог завичаја. Јеловац је нагласио да Пљевљаци, представљајући Танасија Пејатовића, представљају и средину из које је потекао, као и њену богату културну, научну и просвјетну традицију. Подсјетио је и на друге знамените личности повезане са породицом Пејатовић, међу којима су сликар и вајар Ристо Пејатовић, као и личности које су својим дјеловањем обиљежиле културну и друштвену историју пљеваљског краја. Говорећи о значају новог издања, Јеловац је указао на оцјену приређивача Добрила Аранитовића да је Танасије Пејатовић више слављен и хваљен него што је проучен. Према његовим ријечима, сабрани радови омогућиће потпуније упознавање са његовим стваралаштвом, односима са водећим научницима тога времена и доприносом развоју науке. Посебно је издвојио сјећање на разговор са покојним академиком Љубомиром Зуковићем, који му је, говорећи о тешкоћама теренског истраживачког рада, поручио: „Кад је год тешко, сјети се Танасија Пејатовића, он је ишао пјешке од села до села, од разрушеног манастира до разрушеног манастира.“
Јеловац је нагласио и да Пејатовићево дјело треба читати уз разликовање документованих историјских података, усмених предања и ауторових тумачења, како би се његова истраживања могла допуњавати и повезивати са савременим научним сазнањима. Емотиван тренутак вечери било је читање одломка из историјске грађе о Танасију Пејатовићу. Ученица Гимназије у Котору Анастасија Средојевић прочитала је писмо једног од његових ученика, настало након Пејатовићеве смрти, које свједочи о поштовању и дубоком трагу који је овај просвјетни радник оставио међу својим савременицима.
Танасије Пејатовић (1875–1903) био је професор историје и географије, истраживач и први директор Пљеваљске гимназије. Студије је завршио на Великој школи у Београду, а научно се усавршавао и истраживачки развијао у сарадњи са Јованом Цвијићем. Његова студија „Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку“, објављена 1902. године, остала је једно од значајних ђела за проучавање географских, антропогеографских и етнографских особености овог простора.Преминуо је у Пљевљима 1903. године
Објављивањем „Сабраних радова“ и њиховим представљањем у различитим срединама, Пејатовићево стваралаштво добија нову прилику да буде доступније истраживачима и широј јавности. Сусрети завичајних удружења, попут овога синоћ, дају посебан значај у очувању културне баштине, његовању сјећања на знамените људе, те повезивању људи који живе изван свог родног краја.
Текст: Наташа Јановић Фото: Радио Котор/Н.Ј.
